Australijski reditelj Mark Vindon (Marc Windon) snimio je svoj prvi dugometražni igrani film u Srbiji, na srpskom jeziku i sa srpskim glumcima. Reč je o adaptaciji pripovetke Petra Kočića „Jazavac pred sudom” koja nakon premijere na Festu u subotu započinje svoj bioskopski život.
Vindon je priču, čija se radnja originalno dešava 1901, smestio u distopijsku, blisku budućnost. Zaplet je isti: Glavni junak je David Štrbac, Srbin iz Bosne pod okupacijom Austro-ugarske, koji dovodi jazavca pred sud jer mu nanosi štetu na njivi.
Davida Štrpca igra Daniel Kovačević, dok je lik sudije „raspodeljen” na tri žene: Emu Gojković, Vanju Nenadić i Tamaru Radovanović a distopijsku sudnicu dočarao je KPGT. U filmu još igraju i Mihailo Laptošević i Saša Kuzmanović.
Kako srpski klasik izgleda u očima Australijanca publika će moći da vidi u okviru specijalnih projekcija na 49. Festu: 14. maja u 16.30 i reprizno sutradan u 9 sati u Domu omladine Beograda. „Jazavac” će se posle toga naći i na redovnom bioskopskom repertoaru. Tim povodom Mark je dao intervju za naš protal.
Šta vas je dovelo u Srbiju?
– Prvi put sam došao u Srbiju pre osam godina, jer sam imao devojku tu. Prvo sam hteo da ovde snimam australijski film. To se nije dogodilo, ali sam ostao, jer mi se Beograd mnogo dopao.
Stekao sam mnoge prijatelje i počeo da radim kao direktor fotografije na srpskim i međunarodnim produkcijama koje su ovde snimanje. Živim ovde „za stalno“ već četiri godine.
„Jazavac pred sudom” je vaš rediteljski prvenac. Kako ste se zainteresovali baš za ovu temu?
– Priča me je zaintrigirala nakon što sam pogledao istoimenu predstavu u pozorištu „Slavija” u kojoj glavnog junaka takođe igra Daniel Kovačević. Za mene je to bila nova, nepoznata istorija. Imam mađarsko poreklo i austro-ugarska istorija mi je važna, kao i srpska, uostalom, sada kada živim ovde.
Mislim da su ljudi na Zapadu pomalo naivni kada je reč o Balkanu generalno. On se uglavnom pominje kada se priča o devedesetim i to je to. Ne postoji kompletno, sveobuhvatno razumevanje o Prvom ili Drugom svetskom ratu ili onome što im je prethodilo. ‘Jazavac’ priča o događajima pred Veliki rat i to mi je bilo veoma interesantno.
Kada se u svetskim medijima pominju ti događaji iz devedesetih, Srbi su uglavnom predstavljeni kao negativci. Da li ste i vi imali tu predrasudu pre nego što ste došli ovde?
– Jesam, tokom devedesetih, dok sam odrastao. Takve su bile vesti na našoj televiziji. Pre nego što sam došao u Srbiju imao sam izvesno predznanje o ovim prostorima, jer sam četiri godine živeo u Bugarskoj i tamo radio sa srpskim filmadžijama. Oni su me malo naučili vašoj istoriji. Potom sam bio na filmskom festivalu u Sarajevu pa sam i tamo dobio neke nove uvide i onda, kada sam se doselio ovde, video sam i vašu stranu. Zapadni mediji pričaju drugačiju priču, ali mislim da svako inteligentan može to da shvati. Zapadni mediji su mašinerija koja mora da napravi novac i samo ih to zanima. Ironija je što sada to stalno primećujem. Evo i jutros gledam (američke) vesti i narativ onoga što se dešava između Izraelaca i Palestinaca je sličan onom za vreme raspada Jugoslavije. Vidim paraele između Srba u Bosni u Kočićevo vreme i Palestinaca u Izraelu danas. Postoji direktna korelacija i zato je ova priča univerzalna.
Mislite da će je i Australijanci razumeti?
– Biće teško. Doduše, u Australiji je brojna srpska zajednica (smeh). Mislim da moramo da prikažemo više ovakvih priča koje su na strani Srbije, da bi ljudi razumeli. Ovaj film je dobra polazna tačka premda je, možda, malo složeniji zaplet. Ali drugi film, na kom sam ovde radio kao direktor fotografije, „Here Be Dragons“ Australijanca Alastera Njutona Brauna, takiđe se bavi savremenom Srbijom i mislim da je veoma dobar portret Srbije za zapadnu publiku.
Lik sudije u „Jazavcu“ predstavljaju tri žene. Zbog čega ste napravili takvu izmenu?
– Verujem u rodnu jednakost i volim filmove o zanimljivim ženskim likovima. U nekim od mojih omiljenih ostvarenja, koja se smatraju mačo filmovima, žene su protagonisti „Osmog putnika” ili „Terminatora”. Imam istetoviranu Saru Konor na ramenu. I pomislio sam, ako ću da pravim savremenu režiju „Jazavca” i već dajem pare iz svog dežepa, onda ću da uradim kako ja hoću i kako ja osećam da treba.
Plan je bio da bude jedna žena, ali mi vizuelno nije izgledalo dovoljno interesantno, tako da sam ličnost sutkinje podelio na tri osobe što, recimo, korespondira sa troglavim bićima iz grčke mitologije.
U „Jazavcu” svaka sutkinja ima različite emocije, drugačiju garderobu, čak i različitim akcentom govore: jedna srpskim, jedna mađarskim, a jedna engleskim.
Dok sam se spremao za snimanje gledao sam i neke distopijske filmove i jedna naročito upečatljiva scena mi je bila ona iz „12 majmuna” sa Brusom Vilisom pred sudijama.
Da li planirate da i sledeći film režirate po nekom srpskom tekstu?
– Ne, biće to originalni scenario ali ću definitvno opet da snimam u Srbiji. Mislim da je Beograd jedna od najlepših lokacija koje sam video, a snimao sam mnogo, na svim kontinentima sem u Južnoj Americi.
Šta vam se naročito dopada u Beogradu?
– Arhitektura je božanstvena. A grad deluje divno noću. Ulično osvetljenje je vrlo jedinstveno, neka mešavina natrijumovih svetiljki – kada svetlost izgleda nekako prljavo i prelomljeno i modernih sijalica. I zgrade su sjajno osvetljene noću. Skupština, recimo, izgleda divno.
(nova.rs)
