PIŠE: Aleksandar Đikić
Pre 2.500 godina, udaljenost Grčke od Kine bila je tehnički verovatno nešto kao danas Zemlje od Marsa. Ipak, dva verovatno najveća filozofa koje je svet dao, Konfucije i Platon, iako prostorno i vremenski veoma udaljeni, pozabavili su se muzikom, tačnije odnosom muzike i države, ili uticajem jedne na drugu.
Platon je govorio da: „Što je u nekoj državi muzika bolja, bolja je i država“, a Konfucije je divno objasnio da: „Muzika uspostavlja harmoniju među zvucima jedne zemlje. Proučavajući muziku, čovek razume principe upravljanja i tako je spreman da bude vladar”.
Kada bi danas u Srbiju došao neko ko o Srbiji pojma nema, i poslušao kakva se u njoj muzika sluša, ne bi morao da čita novine, gleda TV, istražuje… Ne, odmah bi mu bilo jasno da je u našoj državi stanje kakofonično, da je društvo do zla boga primitivizovano i da se do kvaliteta ne drži koliko do lanjskog snega.
Ono što dominira u našem kulturnom prostoru je nešto što se zove turbo-folk. To je nešto kao muzika, a nije muzika, sastavljeno od neukusa, buke i primitivizma. Što je najgore, turbo-folk je izašao iz okvira „muzike“, i postao dominantni vektor u javnom diskursu. On je umnogome odredio kulturne obrasce, te prožima i druge umetnosti (film, književnost…), čime je mnogo poremetio vrednosni sistem, a što je najgore, odredio je i ponašanje političkih elita.
Turbo-folk je nešto što ima umetničku vrednost na nivou polovnog toalet-papira, pa ipak i kao takav je zavladao. Osnovno pitanje je, da li se to desilo spontano ili je rezultat ozbiljne, dobro osmišljene i izuzetno dobro finansirane operacije?
Promoter turbo-folka je pre svega medijski gigant Pink, u vlasništvu medijskog magnata Željka Mitrovića, koji od vremena tragičnih 90-ih do danas opstaje i pristaje uz vlast, iako su se garniture vlasti menjale. Sve je moglo da se promeni, ali je Pink opstajao i jačao. Radi li se ipak o nekoj zasluzi koja prevazilazi nacionalne okvire?
Godine 1994. jedini satelitski signal koji je iz Srbije odašiljan bio je Pink, i njegove čuvene „Folk parade“, koje sa srpskim folklorom nisu imale baš nikakve veze. Te „parade“ su besomučno „tukle“ bubne opne satima, uz gologuze, sisate „folk zvezde“, skaredno obučene, nakazno našminkane, ali to je bio jedini ponuđeni sadržaj. Što bi se reklo: „Evo ti jedno jaje pa biraj.“ I taj sadržaj je i prihvaćen.
Raspojasani arhizlikovci
Zamislimo ratnu 1994. godinu, i nekog Portugalca, Kanađanina… koji želi da se obavesti šta se to dešava ovde, dokle smo došli sa našim ratovima, sankcijama, inflacijama… Pogleda hrvatsku televiziju, a na njoj potoci krvi i suza teku, kuće zapaljene, kolone izbeglica na sve strane, Srbi se opisuju kao arhizlikovci. A onda pogledaju gorepomenutu „srpsku“ televiziju, na kojoj: kipi, trese, urla, trešti, vrišti, slavi se 24/7… Pa do kakvog zaključka da dođe taj Portugalac ili Kanađanin?! Naravno, da Srbi zaista jesu arhizlikovci.
Turbo-folk je nešto što ima umetničku vrednost na nivou polovnog toalet-papira, pa ipak i kao takav je zavladao. Osnovno pitanje je, da li se to desilo spontano ili je rezultat ozbiljne, dobro osmišljene i izuzetno dobro finansirane operacije?
Promoter turbo-folka je pre svega medijski gigant Pink, u vlasništvu medijskog magnata Željka Mitrovića, koji od vremena tragičnih 90-ih do danas opstaje i pristaje uz vlast, iako su se garniture vlasti menjale. Sve je moglo da se promeni, ali je Pink opstajao i jačao. Radi li se ipak o nekoj zasluzi koja prevazilazi nacionalne okvire?
Godine 1994. jedini satelitski signal koji je iz Srbije odašiljan bio je Pink, i njegove čuvene „Folk parade“, koje sa srpskim folklorom nisu imale baš nikakve veze. Te „parade“ su besomučno „tukle“ bubne opne satima, uz gologuze, sisate „folk zvezde“, skaredno obučene, nakazno našminkane, ali to je bio jedini ponuđeni sadržaj. Što bi se reklo: „Evo ti jedno jaje pa biraj.“ I taj sadržaj je i prihvaćen.
Zamislimo ratnu 1994. godinu, i nekog Portugalca, Kanađanina… koji želi da se obavesti šta se to dešava ovde, dokle smo došli sa našim ratovima, sankcijama, inflacijama… Pogleda hrvatsku televiziju, a na njoj potoci krvi i suza teku, kuće zapaljene, kolone izbeglica na sve strane, Srbi se opisuju kao arhizlikovci. A onda pogledaju gorepomenutu „srpsku“ televiziju, na kojoj: kipi, trese, urla, trešti, vrišti, slavi se 24/7… Pa do kakvog zaključka da dođe taj Portugalac ili Kanađanin?! Naravno, da Srbi zaista jesu arhizlikovci.
Pink pre Pinka
Taj projekat turbo-folka jeste dobio zamajac devedesetih, i jeste odlučujuće uticao na ruiniranje jednog sistema vrednosti (svesti) u Srba toliko, da je prosto nemoguće ne zaključiti da to ipak nije spontano urušavanje kulturnog obrasca. A da li je sve počelo sa Pink-om?
Početkom 70-ih godina prošlog veka Josip Broz je pripremao konačno ukidanje Republike Srbije, kroz amandmane i konačno kroz Ustav 1974. Prethodno obračunavši se sa „srpskom reakcijom“, pa sa srpskim komunistima, zatim sa srpskim bezbednosnim strukturama, te konačno i sa onim što je ostalo od srpske inteligencije, čime je stvorio poziciju da šutne u prazan gol.
Ipak, i pored svega, na polju kulture Srbima i dalje niko od „braće“ nije mogao ni da priđe. Bilo je to vreme još uvek aktivnih: Andrića, Ćopića, Selimovića, Desanke, Crnjanskog, Saše Petrovića, Mire Trailović, Vlade Veličkovića…
U to vreme začinje se embrion današnjeg Pink-a. Bio je to Radio Šabac. Ta radio stanica je imala neviđenu pokrivenost i domet, gotovo kao Radio Beograd, što je bilo neobično za jednu lokalnu radio stanicu. Da li slučajno?
Na tim talasima moglo se čuti nešto što je trebalo da podseća na srpski folklor, ali je bilo daleko od toga. Pod parolom „narod to voli“, postepeno se potiskivao srpski melos, a menjalo ga je nešto što se tada zvalo „šund“ (nem. Schund – glupost), a što je ekvivalent današnjem turbo-folku. Postepeno se u tu „muziku“ utkala arapska melodika, tako da je neretko neka „narodna pesma“ više ličila na oglašavanje mujezina sa minareta, nego na srpsku muziku. Tekstovi tih pesama su bili, pa malo je reći užasni. Virus Radio Šapca se raširio širom „srpskog sveta“.
U drugim delovima zajedničke nam domovine vrlo se pazilo da se očuva sopstveno narodno umetničko blago, (još kad je već „na izvol’te“, i da se štrbne malo srpskog), a takođe i da nova ostvarenja imaju zavidan umetnički nivo, te da u čitavom miljeu prenesu pravu poruku saglasno nacionalnom cilju.
Nacionalne institucije i udruženja svih naroda SFRJ su pomno vodile računa da kvalitet ponude u masovnoj kulturi bude barem zadovoljavajući, ako već ne može vrhunski. U Srbiji se o tome nije vodilo računa, pa smo sa jedne strane imali umetničku elitu kakvu dugo nećemo imati, ali sa druge strane, uticaj na plebs je prepušten „šundu“.
I tako smo u osamdesete ušli sa Srbijom u kojoj se orilo: „Bio sam pijanaaaac“, (a u sebi se pevalo „Druže Tito mi ti se kunemo“), i Hrvatskom u kojoj se pevalo „Sve nježne riječi svijeta sačuvao sam za te…“, ali je unutar nacionalnog bića odjekivalo „Lijepa naša“.
Od nas zavisi
Danas mi nemamo veličine kao što su tada bili: Duško Radović, Pavić, Mihiz, Kiš… koji bi svojom grandioznošću suzbijali uticaj turbo-folk antikulture, i nećemo ih zadugo imati, barem dok se ne vratimo srpskom stanovištu. Danas su ih zamenili Basare, Vidojkovići, Kesići i Pančići, Marine Abramović…, koji su proizvod te iste antikulture, i zato i nije čudo što u kulturnoj ravni sve brže propadamo.
Naravno oni za sebe misle da su umiveni građani sveta, ali suštinski oni su samo sinergisti turbo-folk antikulture, čiji je cilj duhovno propadanje našeg naroda. Oni su nešto što je u našoj politici anacionalna, evroentuzijastična opozicija, koja se kao bori protiv režima, a u stvari je najbolji garant njegove dugovečnosti.
Zato i nije čudo što su nam deca funkcionalno sve manje pismena, što ne mogu da razaznaju šta je dobro a šta loše, šta je ukus a šta neukus, što imaju razne rijaliti uzore, jer i rijaliti se promoviše sa istih kanala kao i turbo-folk, i vrlo verovatno je i osmišljen u istom „komitetu“ kao i „šund“ iz 70-ih.
Nije čudo da smo izgubili intelektualnu i kulturnu vitalnost, što je rezultiralo apatijom i neosetljivošću na procese kojima smo izloženi, a koji su izvesno vrlo opasni. Oni će se odraziti ili se već odražavaju na naše državno ustrojstvo, ekonomiju, demografiju…
Nije čudo jer smo decenijama izloženi inženjeringu koji od nas treba da napravi baš onakvu masu kakva je potrebna za oblikovanje po ukusu nekog drugog a ne po našem, a za tako nešto je bilo potrebno umrtviti nacionalna čula. Turbo-folk antikultura je u tome poprilično uspela.
Zato i ne čudi što smo postali neosetljivi na probleme bližnjih. Zato i ne čudi što su i visoki funkcioneri ove države formirani u turbo-folk antikulturi. Nisu „bunga-bunga“ žurke „kuče od juče“. Pripremalo se to decenijama, navikavani smo decenijama na tu „novu normalnost“, a da li ćemo imati snage da se vratimo normalnom sistemu vrednosti, e to zavisi od nas.
Što više vremena proteče biće sve teže, jer će kakofonija postati zaglušujuća, ako to već nije.
(Stanje stvari)
