PIŠE: Marko Tanasković
Možda ste tokom poslednjih nedelja na društvenim mrežama primetili neobičan slogan „Napred, Brendone“ (Let’s go Brandon!) koji se često, naizgled van bilo kakvog smislenog konteksta, pojavljuje u mimovima i heštegovima objava koje su kritički ili ironično intonirane prema aktuelnoj predsedničkoj administraciji i Demokratskoj stranci.
Poreklo slogana vuče korene s jedne od automobilskih trka Naskara, održane početkom oktobra u Alabami, tokom koje je publika okupljena na ovom auto-moto spektaklu spontano počela horski da uzvikuje psovku upućenu predsedniku Džozefu Bajdenu. U želji da nekako, pred višemilionskim televizijskim auditorijumom, smanji blamažu za odsutnog predsednika, novinarka „NBC sportsa“ Keli Stavast pokušala je prvo da pređe preko bučnog i neprijatnog skandiranja, a zatim i da ga gledaocima predstavi kao izraz podrške vozaču Brendonu Braunu koji je pobedio na toj trci. Pa je tako, u interpretaciji nesrećne i očigledno nagluve novinarke, „Je**š Džoa Bajdena“ postalo „Napred, Brendone“, što je odmah izazvalo salve posprdnih reakcija i sarkastičnog ismevanja na društvenim mrežama.
Slogan je munjevitom brzinom postao viralan, kao svojevrsna šifrovana uvreda upućena Bajdenu i „dubokoj državi“ koja se nije mogla cenzurisati na mrežama zbog svoje dvosmislenosti, i koja je u podjednakoj meri izražavala prezir i prema nesposobnoj novoj administraciji, što je na vlast došla na višestruko spornim izborima pre godinu dana, ali i prema tragikomičnim pokušajima američkih mejnstrim medija da na svaki način sakriju katastrofalne rezultate Bajdenovih političkih poteza i njegove nebrojene lapsuse, gafove i brljotine.
Početak nezaustavljivog talasa
Ovaj duhoviti mim postao je toliko vidljiv i sveprisutan u popularnoj kulturi da su vrlo brzo počele širom Amerike da se prodaju majice, kape i šolje s tom parolom, ali i da se snimaju rep pesme koje tobože bodre „Brendona“, od kojih je jedna čak stigla do prvog mesta AjTjuns top-liste strimovanih hitova. Odjednom su svi viđeniji konzervativci i tradicionalisti u Americi poželeli da učestvuju u ovoj nenamernoj, ironičnoj zezanciji, koja je potvrdila da se smisao za humor i subverziju danas daleko češće sreće na desnoj strani političkog spektra.
Republikanci su takođe prigrlili slogan od samog početka, prepoznavši u ovoj spontanoj manifestaciji narodnog gneva zgodnu priliku da poentiraju protiv svojih rivala iz redova demokrata, pa su senatori poput Teda Kruza i Bila Pouzija koristili slogan u svojim tvitovima i nastupima pred Kongresom, a Loren Bobert, republikanska predstavnica iz Kolorada, nosila je na haljini tokom jedne Trampove žurke u rizortu na Floridi natpis „Napred, Brendone“, kao očiglednu parodiju na svečanu toaletu koju je s natpisom „Oporezujte bogate“ tokom Met Gala bala njujorške plutokratije prošetala ikona radikalne levice Aleksandrija Okasio Kortez.
Popularna voditeljka „Foks njuza“ i neskriveni Trampov simpatizer Tomi Lahren ushićeno je napisala, nakon nedavne velike republikanske pobede na guvernerskim izborima u Virdžiniji: „Ovo je početak masovnog i nezaustavljivog crvenog talasa. Dolazimo da povratimo naša prava i naše slobode, sledeći na redu su Kongres i Bela kuća. Napred, Brendone!“ Ova objava samo je jedna od mnogih sličnih medijskih sadržaja u kojima se dovode u vezu nedavni uspesi Republikanske partije s ovim antibajdenovskim eufemističkim pokličem.
Crveni talas, u američkom političkom vernakularu, označava velike dobitke Republikanske stranke na nekoliko vezanih izbornih jedinica. U već pominjanoj Virdžiniji, tradicionalno „plavoj“ državi koju je Bajden dobio na prošlogodišnjim izborima s deset procentnih poena viška, republikanci su uspeli da, prvi put posle više od deset godina, povrate guvernersku fotelju. U Nju Džerziju je malo falilo da ponove taj uspeh, i to u državi koja je još „plavlja“ i koju je Bajden prošle godine nadmoćno osvojio s razlikom većom od 16 odsto, dok su gotovo svi lokalni izbori po okruzima u Njujorku pripali republikancima, što se gotovo nikada ne dešava. Iz ovog prilično solidnog i reprezentativnog izbornog uzorka može se zaključiti da su birači širom SAD izuzetno nezadovoljni dosadašnjim Bajdenovim učinkom i liderstvom.
Postoje tumačenja u političkoj teoriji da su ovakva kolebanja birača i prelazak na drugu stranu uobičajeni, jer nakon pobede jedne partije na glavnim, predsedničkim izborima dolazi do pada entuzijazma birača te stranke i većeg stepena njihove apstinencije, ali ankete i istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je kod velikog broja tradicionalnih demokratskih birača prevagnulo razočaranje Bajdenom i Kamalom Haris, a ne glasački zamor kao razlog neizlaska.
Masovno otrežnjenje
Kao da je nastupilo masovno otrežnjenje nakon Trampovog odlaska, slično razočaravajućoj spoznaji koja je usledila u Srbiji nakon Petog oktobra, a to je, lakonski rečeno, da je „sve isto, samo njega nema“. Nakon antitrampovske histerije koju su četiri godine kreirali i podsticali mediji glavnog toka, stvorio se utisak da je dovoljno da se ukloni zli narandžasti čovek iz Bele kuće i da će, kao nakon zamahivanja čarobnim štapićem, svi problemi preko noći nestati. A to se nije dogodilo, čak se može reći da su se problemi umnožili i dodatno usložili.
Na spoljnopolitičkom planu SAD su doživele nezapamćeno poniženje tokom evakuacije i neslavnog vojnog napuštanja Avganistana, koje je ostavilo gorak ukus u ustima mnogih patriotski nastrojenih Amerikanaca, jer je ogolilo realnost da je vreme američke neobuzdane samovolje i neupitne globalne moći izvesno prošlo. Unutrašnje prilike u Americi opterećene su i dalje tinjajućom pandemijom virusa COVID-19 i njegovih na vakcine otpornih mutacija, privreda se ne oporavlja dovoljno brzo, inflacija je na tridesetogodišnjem vrhuncu, cene divljaju bez ikakvih granica, trgovina je paralisana nestašicama goriva i kolapsima u lancima snabdevanja, čak i najosnovnijih namirnica.
Očigledno je takođe da je Demokratska stranka otišla previše ulevo, odnosno da je identitetska pitanja i tzv. woke ideologiju postavila na pijedestal daleko iznad ekonomskih interesa radničke klase i modernog prekarijata, zbog čega je nastavila da gubi birače među svojom nekadašnjom glasačkom bazom.
Čak su i neki kolumnisti Njujork tajmsa, poput Morin Daud, inače tradicionalno naklonjeni demokratama, počeli da upozoravaju rukovodstvo stranke da moraju malo da, kolokvijalno rečeno, „smanje doživljaj“ što se tiče progresivističkih ideja i da se vrate na pozicije političkog centra, jer će im se u suprotnom Donald Tramp vratiti u velikom stilu za tri godine u Belu kuću.
Američki paradoks
Svi ovi navedeni razlozi za pad popularnosti demokrata bi još možda i mogli da se „ispeglaju“, odnosno neutrališu medijskom kakofonijom različitih slatkorečivih analitičara i komentatora, ali je teško, čak i najnaivnijem biraču, da poveruje u optimistične prognoze i bajkovite buduće scenarije preporoda SAD pod demokratskom administracijom, dok američki brod za (barem formalnog) kormilara ima očigledno senilnu osobu.
Bajden je u više navrata padao i posrtao u javnosti, zaspao nekoliko puta tokom važnih sastanaka i nervozno gledao na sat tokom sahrane vojnika poginulih u Avganistanu, navodno se i uneredio za vreme susreta s papom Franciskom u Vatikanu zbog čega je bio prinuđen da promeni odelo tokom posete.
Imajući u vidu kako je Bajden došao na vlast, odnosno da gotovo pola Amerike veruje da je rezultat prošlogodišnjih izbora posledica izborne prevare i/ili otvorene krađe glasova, onda je sasvim logično da mučno osećanje nedostatka demokratije i nepoštovanja narodne volje eksplodira kao uvredljivo i prostačko skandiranje na sportskim stadionima. I da se, u atmosferi drakonske medijske cenzure i nadzora kakvo vlada na gotovo svim televizijama i društvenim mrežama, takvo osećanje mora subverzivno širiti u vidu dvosmislenog humorističkog mima, baš kao što je, tokom litija u Crnoj Gori, srpska trobojka bila kreativno „švercovana“ na internetu u obliku Velikog Štrumfa, ili kao što mladi srpski mimeri prevode ime generala Mladića na engleski (Vorhu Jangmen) kako bi zaobišli kerberske algoritme i neizbežne blokade i brisanja kada ispisuju svoje ode divljenja i poštovanja ovom, od strane globalističke policije misli, prokazanom i zabranjenom srpskom junaku.
Drugim rečima, umesto da „nedemokratska“ i „necivilizovana“ Srbija, u smislu vrednosti i političke kulture, postane kao Amerika, u šta su uloženi milioni dolara i godine i godine prevaspitavanja i lobotomizirajuće propagande, Amerika je paradoksalno postala više nalik Srbiji i Crnoj Gori. Ili možda pre poznoj, posttitovskoj Jugoslaviji, što ćemo tek videti.
(Novi Standard)
