Kazahstan u trouglu Rusija – Turska – Britanija

0
129

PIŠE: Pepe Eskobar

Početak 2022. godine obeležio je „požar“ u Kazahstanu – ozbiljan napad na jedno od ključnih čvorišta evroazijskih integracija. Tek počinjemo da shvatamo šta se i kako događalo.

U ponedeljak ujutru, lideri Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) održali su vanrednu sednicu kako bi razmotrili situaciju u Kazahstanu.

Kazaški predsednik Kasim-Žomart Tokajev sažeto je objasnio o čemu se radi. Neredi se „predstavljaju kao neplanirani protesti“. Cilj je „preuzimanje vlasti“ – dakle, pokušaj državnog udara. Aktivnosti su „koordinisane iz jednog centra“, a „inostrani militanti učestvuju u neredima“.

Ruski predsednik Vladimir Putin otišao je još dalje: tokom nereda, „korišćena je tehnologija Majdana“, što je referenca na ukrajinski trg sa kog je protestima 2013. godine srušena vlada nenaklonjena NATO-u.

Pravdajući momentalnu intervenciju mirovnjaka ODKB u Kazahstanu, Putin je rekao: „Bilo je neophodno delovati bez odlaganja“. ODKB će ostati na terenu „dokle god to bude neophodno“, ali nakon što misija bude izvršena, „naravno, čitav kontingent će se povući iz ove države“. Odlazak trupa očekuje se kasnije ove nedelje.

Evo i glavnog šamara: „Članice ODKB pokazale su da neće dopustiti haos i ‘obojene revolucije’ unutar svojih granica“.

Putin je bio sinhronizovan sa kazaškim državnim sekretarom Erlanom Karinom, koji je prvi zvanično upotrebio ispravnu terminologiju povodom događaja u njegovoj zemlji: ono što se dogodilo bio je „hibridni teroristički napad“ unutrašnjih i spoljašnjih snaga, usmeren na rušenje vlade.

Hibridna mreža

Gotovo da niko ne zna za to, ali prošlog decembra je diskretno sprečen još jedan državni udar u prestonici Kirgizije, Biškeku. Kirgiski obaveštajni izvori ukazuju na skupinu nevladinih organizacija povezanih sa Britanijom i Turskom. To nas dovodi do apsolutno ključnog delića velike slagalice: natovske obaveštajne službe i njihovi terenski izvođači možda su spremali simultanu ofanzivu obojenim revolucijama širom Centralne Azije.

Tokom mojih centralnoazijskih putovanja s kraja 2019. godine, pre kovida, bilo je jasno kao dan da su zapadne NVO – ti udarnici hibridnog rata – ostale ekstremno moćne u Kirgistanu i Kazahstanu. Međutim one su samo jedan čvor u zapadnoj konstelaciji hibridnog rata protiv Centralne, pa i Zapadne Azije. Tu vidimo kako se CIA i američka duboka država udružuju sa MI6 i različitim ograncima turske obaveštajne zajednice.

Kada je predsednik Tokajev šifrovano govorio o „jednom centru“, mislio je na do sada „tajni“ komandni štab američko-tursko-izraelskih obaveštajaca, smešten u južnom poslovnom kvartu Almatija, kako to saznajemo od visoko rangiranog centralnoazijskog obaveštajnog izvora. U ovom „centru“ nalazilo se 22 Amerikanaca, 16 Turaka i šest Izraelaca koji su koordinirali bandama sabotera – obučavanih od strane Turaka u Zapadnoj Aziji, a potom „pacovskim kanalima“ ubačenih u Almati.

Čitava operacija počela je da se raspada kada su kazaške snage – uz pomoć ruskih/ODKB obaveštajaca ponovo uspostavile kontrolu nad vandalizovanim almatskim aerodromom, koji je trebalo da bude pretvoren u bazu za prihvat inostrane vojne opreme.

Zapad je bio zapanjen kad je video kakvom munjevitom brzinom je ODKB presekao kazahstansku operaciju. Ključno je to što je sekretar ruskog Nacionalnog bezbednosnog saveta Nikolaj Patrušev odavno uvideo širu sliku.

Stoga ne čudi kako su vazdušno-kosmičke i vazdušno-transportne snage Rusije, kao i ogromna prateća infrastruktura, praktično već bile spremne za dejstvo.

Tokom novembra, Patruševljeva laserska pažnja već je bila usmerena na degradirajuću bezbednosnu situaciju u Avganistanu. Tadžički politikolog Parviz Malodžanov bio je jedan od nekolicine ljudi koji su upozoravali da je čak 8.000 salafija-džihadista Imperije prokrijumčareno iz Sirije i Iraka u divljine severnog Avganistana.

Bila je to glavnina ISIS-Horasan (ogranak Islamske države u severoistočnoj pokrajini Avganistana, prim. prev) ili, bolje rečeno, ISIS-a rekonstruisanog nadomak granica Turkmenistana. Neki od njih prebačeni su u Kirgistan. Odatle je bilo veoma lako preći granicu iz Biškeka i pojaviti se u Almatiju.

Patruševu i njegovom timu nije bilo potrebno mnogo vremena da povežu gde će ova džihadistička rezervna vojska biti upotrebljena nakon povlačenja Imperije iz Kabula: duž 7.500 kilometara duge granice između Rusije i centralnoazijskih „stana“.

To, između ostalog, objašnjava rekordan broj vežbi i manevara izvedenih krajem 2021. godine u 210. bazi ruske vojske u Tadžikistanu.

Džejms Bond govori turski

Analiza aljkave kazahstanske operacije neizbežno počinje sa uobičajenim osumnjičenima: američkom dubokom državom koja je praktično otpevala svoju strategiju u izveštaju RAND korporacije iz 2019. godine pod naslovom „Razvlačenje Rusije“. Poglavlje četiri, posvećeno „geopolitičkim merama“, detaljno govori o svemu, od „pružanja ubojite pomoći Ukrajini“, preko „podrške smeni režima u Belorusiji“ i „jačanju podrške sirijskim pobunjenicima“ (što su, uzgred, sve veliki neuspesi) do „smanjivanja ruskog uticaja u Centralnoj Aziji“.

To je bio master plan. Implementacija je pala na pleća MI6 i Turske.

CIA i MI6 investiraju u mračne ekipe po Centralnoj Aziji najkasnije od 2005. godine, kada su podsticali Islamski pokret Uzbekistana (IMU) – tada blizak talibanima – da pravi haos po južnom Kirgistanu. Ali ništa se nije desilo.

Priča se potpuno promenila do maja 2021. godine kada se operativac MI6 Džonatan Pauel sastao sa rukovodstvom Džabahat al Nusre (koja kontroliše veliki broj centralnoazijskih džihadista) negde na tursko-sirijskoj granici nadomak Idliba. Tu je pao dogovor da ovi – po američkoj terminologiji – „umereni pobunjenici“ neće više biti etiketirani kao teroristi dokle god se drže antiruske NATO agende.

Bio je to jedan od ključnih pripremnih koraka za prebacivanje džihadista u Avganistan i formiranje njihovog centralnoazijskog ogranka.

Genezu ofanzive treba tražiti u junu 2020. godine, kada je bivši ambasador u Turskoj (sa mandatom od 2014. do 2018. godine) Ričard Mur postao direktor MI6. Mur možda nema ni mrvicu kompetentnosti jednog Kima Filbija (čuveni hladnoratovski britanski obaveštajac koji je decenijama skriveno radio za Moskvu, prim. prev), ali se uklapa u traženi kadar: manični rusofob i zagovornik fantastične ideje „Velike Turanije“, koja podrazumeva panturkijsku konfederaciju turkofonih naroda od Zapadne Azije i Kavkaza do Centralne Azije, pa čak i ruskih republika na Volgi.

MI6 je duboko ušančen u svim centralnoazijskim „stanima“ izuzev autarhičnog Turkmenistana, mudro gradeći pantursku ofanzivu kao idealno sredstvo suprotstavljanja Rusiji i Kini.

I sam Erdogan intenzivno je posvećen ovoj ofanzivi, naročito nakon osnivanja Turkijskog saveta 2009. godine. Krucijalno je što će sledećeg marta samit Konfederacije Saveta turkofonih država – što je novi naziv za Turkijski savet – biti održan u Kazahstanu. Očekuje se da će grad Turkestan na jugu Kazahstana biti imenovan za duhovnu prestonicu turkofonog sveta.

Upravo tu „turski svet“ dolazi u frontalni sudar sa integrativnim ruskim konceptom Velikog evroazijskog partnerstva, pa čak i sa Šangajskom organizacijom za saradnju (ŠOS), koja, inače, ne ubraja Tursku u svoje članstvo.

Na prvi pogled, izgleda da je Erdoganova kratkoročna ambicija čisto komercijalna: nakon što je Azerbejdžan pobedio u ratu za Karabah, on očekuje da će moći da iskoristi Baku kako bi dobio pristup Centralnoj Aziji preko Kaspijskog mora, sa sve vojno-industrijskim kompleksom Turske koji namerava da prodaje vojnu tehnologiju Kazahstanu i Uzbekistanu.

Turske kompanije već snažno investiraju u nekretnine i infrastrukturu. Paralelno sa tim, meka moć Ankare došla je do tačke usijanja, konačno ubirajući plodove ranijih dejstava, što se vidi na primeru pritiska da se ubrza tranzicija Kazahstana sa ćirilice na latinicu od 2023. godine.

Međutim, i Rusija i Kina su veoma svesne da Turska ovde praktično predstavlja sredstvo prodora NATO-a u Centralnu Aziju. Organizacija turkofonih država je kazahstansku operaciju kriptično nazvala „protestima zbog cena benzina“

Sve je veoma mutno. Erdoganov neoosmanizam – koji uživa ogromnu podršku njegove biračke baze koja simpatiše Muslimansko bratstvo – praktično nema nikakve veze sa panturkijskom inicijativom, koja je rasni pokret posvećen dominaciji relativno „čistih“ Turaka.

Problem je što ideja neoosmanizma opasno konvergira sa idejom desničarskih „Sivih vukova“, pri čemu ove ideje jedna drugu čine ekstremnijim. To objašnjava zašto je obaveštajna mreža Ankare sponzor i u mnogim slučajevima oružar i za ISIS-Horasan i za turanske rasiste, od Bosne do Sinkjanga, preko Centralne Azije.

Imperija (misli se na SAD i Britaniju; prim. prev.) profitira od ove otrovne smeše, kao na primer u Jermeniji. A isto bi se dogodilo i sa Kazahstanom da je operacija bila uspešna.

Dovucite trojanske konje

Svakoj obojenoj revoluciji potreban je „maksimalni“ (referenca na prezime kontroverznog direktora kazaške bezbednosne službe, prim.prev) trojanski konj. U našem slučaju, izgleda da je ta uloga pripala direktoru KNB (Komiteta za nacionalnu bezbednost) Karimu Masimovu, koji se trenutno nalazi u zatvoru usled optužbi za veleizdaju.

Visoko ambiciozan, Masimov je polu-Ujgur, što je teoretski opstruisalo njegov zamišljeni uspon. Njegove veze sa turskim obaveštajnim krugovima nisu još uvek u potpunosti rasvetljene, za razliku od prisnih odnosa sa Džoom Bajdenom i njegovim sinom.

Bivši ministar unutrašnjih poslova i državne bezbednosti, general-pukovnik Feliks Kulov, razmrsio je fascinantno upetljanu mrežu, objašnjavajući moguću unutrašnju dinamiku državnog udara ugrađenog u obojenu revoluciju.

Prema Kulovu, Masimov i Samat Abiš (sestrić nedavno smenjenog predsednika Saveta bezbednosti Kazahstana Nursultana Nazarbajeva) do guše su bili upetljani u upravljanje „tajnim“ jedinicama „bradonja“ tokom nereda. KNB je direktno potčinjen Nazarbajevu, koji je do prošle nedelje bio predsedavajući nacionalnog Saveta bezbednosti.

Kada je Tokajev shvatio mehaniku državnog udara, smenio je i Masimova i Samata Abiša. Tada je Nazarbajev „dobrovoljno podneo ostavku“ na doživotnu funkciju predsedavajućeg Saveta bezbednosti. Abiš je potom preuzeo tu funkciju, obećavajući da će zaustaviti „bradonje“, a potom podneti ostavku.

To direktno ukazuje na sukob na relaciji Nazarbajev-Tokajev. Ima smisla da je, tokom svoje dvadesetdevetogodišnje vladavine, Nazarbajev igrao multivektorsku igru koja je bila previše vesternizovana i nije nužno koristila Kazahstanu. Usvajao je britanske zakone, igrao na panturkijsku kartu sa Erdoganom i dopustio cunamiju NVO da promovišu atlantističku agendu.

Tokajev je veoma pametan operativac. Kao neko koga je obučavala obaveštajna služba bivšeg SSSR-a i ko tečno govori ruski i kineski, totalno je na liniji osovine Rusija-Kina, što znači da je potpuno sinhronizovan sa master planom „Novog puta svile“ (BRI), Evroazijske ekonomske unije (EAEU) i ŠOS.

Pokušaj fatalnog udarca

Tokajev, kao i Putin i Si, shvata da ova BRI-EAEU-ŠOS trijada predstavlja ultimativni košmar Imperije, pa bi destabilizacija Kazahstana – ključnog aktera u ovoj trijadi – predstavljala fatalni udarac za evroazijske integracije.

Na kraju krajeva, na Kazahstan otpada 60 odsto centralnoazijskog BDP-a; zemlja poseduje ogromne rezerve nafte, gasa i minerala, vrlo savremenu industriju naprednih tehnologija i pri tome je sekularna, unitarna, ustavna republika sa bogatim kulturnim nasleđem.

Tokajevu nije bilo potrebno mnogo vremena da shvati koristi od momentalnog pozivanja ODKB upomoć: Kazahstan je potpisao Dogovor o kolektivnoj bezbedosti još 1994. godine. Na kraju krajeva, Tokajev se borio protiv spolja dirigovanog državnog udara protiv njegove vlade.

Putin je, zajedno sa ostalima, istakao da je zvanična kazaška istraga jedina ovlašćena da rasvetli čitav događaj. Još uvek je nejasno ko je i u kojoj meri sponzorisao rulje koje su pravile nerede. Motiva je pregršt: sabotaža vlade naklonjene Rusiji i Kini, provociranje Rusije, sabotiranje BRI, pljačka prirodnih resursa, turbo pogon za islamizaciju u saudijskom stilu, itd.

Ova obojena revolucija u pokušaju predstavljala je neku vrstu očajničkog kontra-ultimatuma NATO establišmenta koji je usledio svega par dana pre početka pregovora o „bezbednosnim garancijama“ između Rusije i SAD u Ženevi.

Centralna Azija, Zapadna Azija i ogromna većina Globalnog juga bili su svedoci ne samo munjevitog evroazijskog odgovora, oličenog u trupama ODKB (koje se, nakon obavljenog posla, uskoro vraćaju iz Kazahstana), nego i totalnog neuspeha nove obojene revolucije. Možda i poslednje.

U narednim danima treba se čuvati besa ponižene Imperije.

(The Saker/standard.rs)

Ostavite komentar