Legendarni reditelj, autor kultnih ostvarenja poput “Taksiste”, “Avijatičara” i “Bande Njujorka”, Martin Skorseze proslavlja danas 80. rođendan.
Skorsezeove čuvene kolege kao što su Vudi Alen, Tim Barton, Frensis Ford Kopola, Abel Ferera govorile su za britanski „Gardijan“ o slavnom sineasti izdvojiviši omiljene scene iz njegovih filmova.
Alen je istakao da voli sve „Martijeve filmove“, ali da su „Dobri momci“ jedan od najboljih američkih filmova ikad snimljenih:
– To je predivan film. Ne mislim o fantastičnim pojedinačnim scenama, jednostavno volim ceo film: kako je snimljen, glumačku podelu, glumu – to je izvanredno umetničko delo. Zavoleo sam ga od prvog gledanja i gledao sam sve njegove filmove. Marti je jedan od nekolicine reditelja čije filmove vredi gledati u bilo koje vreme. Mi smo mnogo različiti. Marti je pesnik mračne strane Menhetna, a ja sam bio neko ko je grad video na mnogo romantičniji način. Pretpostavljam da je razlika u tome što je Marti svoj utisak o Menhetnu stekao odrastajući u centru, a ja svoje izgradio gledajući holivudske filmove. Njegovo viđenje Njujorka vrlo je realistično, surovo i tačno, dok je moje oduvek bilo pod uticajem ideja o Njujorku kakav možda nikada nije postojao – iskren je bio Alen.
Evocirajući uspomene na 1997, sećao se kako je upoznao Skorsezea kada su zajedno davali intervju za „Njujork tajms“:
– Bili su veoma iznenađeni što se nas dvoje nismo poznavali pre toga. U stvari, ispostavilo se da živi samo nekoliko blokova od mene, ali se nikada ne srećemo. Gajim samo najlepša osećanja prema njemu, ali naš društveni život nas nikada ni na koji način nije spojio.
Kada Tim Barton pomisli da Skorsezea, kako priznaje, pomisli uvek na neprijatne trenutke u njegovim filmovima.
– Mislim da je majstor toga. Kao u „Kralju komedije“ kad Robert de Niro dođe u kuću Džerija Luisa nepozvan. To je mučenje. Možda su i „Dobri momci“ primer kako to tako dobro radi. Ta neprijatna scena u restoranu kada tenzija između Pešija i Reja Liote raste: „Smešan? Kako smešan? Kao da sam klovn? Ja to tebe zabavljam?“ To je trenutak koji pamtite, a filmovi su upravo to – stvaranje trenutaka koje ljudi pamte – kazao je Barton dodajući da iz njegovog iskustva „Marti je bio potpuna suprotnost tome u stvarnom životu“:
– Jednom sam ga sreo i učinio je da se osećam potpuno opušteno. Bio je tako entuzijastičan, obrazovan momak; pomenuo je da u svojoj biblioteci ima „Bitlđusa“ na traci od 35 milimetara. Kada ga upoznate, osetite njegovu strast prema filmu.
Frensis Ford Kopola je istakao da je Martin najveći učitelj filma na svetu i „jedan od najvećih živih reditelja današnjice“.
– Sreo sam Skorsezea pre mnogo godina. Odmah je bilo kao da sam našao davno izgubljenog rođaka – Amerikanac italijanskog porekla, kao i ja, ali istog stila: isti mirisi u kuhinji, isti divni roditelji, isti osećaj da ste istovremeno i Amerikanac i Italijan. Voleo sam „Ko kuca na moja vrata?“, ali i svaki njegov naredni film, jer sam ih gledao čim bi bila premijera – rekao je Kopola.
Luka Gvadanjino smatra da je Skorsezeov rad referentna tačka kojoj se stalno vraća, zbog neverovatne moći i inteligencije koju je pokazivao tokom svoje karijere.
– Izdvojio bih scenu u filmu „The Age of Innocence“ kada se Arčer i grofica, koji se neumoljivo zaljubljuju tokom čitavog filma, ali uvek potiskuju ono što osećaju, nađu sami u kočiji. Arčer otkopčava grofici rukavicu, a zatim prstima sklanja komad kože od koje je rukavica napravljena i ljubi joj zglob. Ovaj detalj je skoro kao da joj dodiruje vaginu rukama – to je jedan od najvećih i najerotičnijih trenutaka na filmu ikada – istakao je Gvadanjino.
Legendarni Abel Ferara izrazio je zadovoljstvo što govori o svom učitelju povodom rođendana, a ne sahrane.
– Bio sam ludi student filma u velikoj umetničkoj školi van Njujorka i snimao sam filmove od svoje 16. godine, i sve sam želeo da ih snimam, a ne da ih gledam. Mislio sam: „Šta bi me druge osobe mogle naučiti?“ Jednog dana mi je neko rekao da treba da pogledam film pod nazivom „Mean Streets“, a istog dana je druga osoba rekla da treba da pogledam „Conformist“. Tako sam se sam dovezao u Njujork, jednog prelepog jesenjeg dana kada ste mogli da parkirate ispred bioskopa u 57. ulici. Filmovi su puštani u salama jedan preko puta drugog, tako da sam mogao da izađem pravo „iz Skorsezea u Bertolučija“ – kazao je i dodao:
– Tokom vožnje kući morao sam da shvatim šta sam upravo doživeo. Bio je mrak i padala je kiša, a lišće se prostiralo po celom putu. Kroz brisače mog automobila prolazile su slike, snimci, muzika… Znao sam da sve što radimo ne znači ništa. Da li su to bile moje gume na glatkom putu ili je moj glas pitao: „Kako si, bre, to uradio?“
(nova.rs)
