“THE GUARDIAN”: Đorđa Meloni nije Musolini

0
265

„Italija“, pisao je filozof situacionizma Gi Debor 1968, „sažima društvene protivrečnosti čitavog sveta“. Kao takva, bila je „laboratorija za internacionalnu kontrarevoluciju“.

Politički analitičari širom sveta danas pomno proučavaju izjave Đorđe Meloni kako bi utvrdili da li je ona fašista, neofašista ili postfašista. Zašto su, pitaju se oni, Italijani izgleda spremni da razmotre povratak politici najmračnijeg doba svoje zemlje?

No, da li se Italija zaista bavi obnovom svoje fašističke prošlosti? I, što je još važnije, da li je Italija laboratorija čiji bi eksperiment mogao da isproba i ostatak sveta? Odgovori, redom, glase: ne i (zato) da.

Oni koji „Italijansku braću“ označavaju kao fašiste promašuju poentu. Stranka na čijem je čelu Meloni nije toliko naslednica fašističkog pokreta Benita Musolinija, koliko prvi evropski imitator američke republikanske partije.

Meloni je pronicljiva politička liderka i sposobna je da igra na duge staze. Relativnu sigurnost družine Silvija Berluskonija napustila je 2012. da bi osnovala svoju malu partiju Italijanska braća. Godinama je mukotrpno gradila bazu svojih sledbenika i čekala pravi trenutak. Kada je 2021. odbila da se pridruži vladi nacionalnog jedinstva Marija Dragija, praktično je odbila prečicu do vlasti.

Sada je osvojila tu vlast, kao prva žena u duboko patrijarhalnom društvu kojoj je to pošlo za rukom. Malo je verovatno da je Meloni spremna da takvo dostignuće prokocka na rimejk fašističke korupcije sto godina kasnije. Njen cilj je da uzgaja jezgro nove italijanske i evropske politike.

Ta želja se jasno pokazala uoči izbora. Meloni je učinila sve što je u njenoj moći da uveri američku administraciju u potpuni kontinuitet sa atlantističkim, antiruskim i antikineskim stavom. Istovremeno, uverava finansijska tržišta – i, naravno, Evropsku uniju – da će njena vlada držati javni dug pod kontrolom. Po obe tačke je osujetila svoje sada manje saveznike, Berluskonija i Salvinija, koji su flertovali s proruskim sentimentima i bezbrižnim trošenjem javnog novca.

Ako bi uspela da umiri Vašington i Brisel po pitanjima spoljne i ekonomske politike, ispravno je rezonovala Meloni, pustili bi je da na miru gradi moć i sprovodi svoj plan kod kuće. Niko ne bi rizikovao da kažnjava italijansku vladu u vreme globalnih kriza bezbednosti, energije i troškova života, samo zbog migranata ili reproduktivnih prava žena.

Ovaj pristup, ma koliko oportunistički, omogućava Đorđi Meloni da osvoji prostor za novu vrstu krajnje desničarskog režima u Evropi. Agresivna na pitanjima spoljne politike, ortodoksna u ekonomskoj politici, nostalgičarska, nacionalistička i neprijateljska prema građanskim slobodama, ovaj desničarski program je po svojoj suštini neliberalan. Ali će težiti dostojanstvu onoga što se nekad zvalo establišment, između ostalog i time što neće podrivati vladavinu prava onako kako to radi mađarski premijer Viktor Orban.

Upravo zato što Meloni nije fašista sa margine, njeni postupci nude šablon za Evropu, ako ne i za ostatak sveta. Možda su prohujali dani kada se pobeda krajnje desnih populista i ekstremista činila nezamislivom ili neodrživom. Umesto toga, možda smo u novoj degenerisanoj, desničarskoj normalnosti: tamo gde onaj častan i neophodan prostor u demokratiji – prostor koji zauzimaju Žak Širak, Margaret Tačer ili Angela Merkel – postaje izopačen i dosledno okupiran od strane političara kao što su Tramp i Meloni. Italijanskoj liderki će možda poći za rukom da prevede krajnju desnicu iz statusa autsajdera u evropskoj politici do žilavog insajdera.

Takvu izopačenost je u Sjedinjenim Državama predvodila Republikanska partija, koja se zbog svog dosluha sa Donaldom Trampom preobrazila u „nihilističku, opasnu i prezira vrednu“ političku snagu. Polovina tradicionalnog političkog spektra u SAD se odmetnula i sa sobom odnela zdravlje američke demokratije. Možda je takav isti proces – umesto senzacionalne pojave fašističke, ali ipak kratkotrajne vlade u Italiji – upravo pokrenut u Evropi.

Za manje od godinu dana, bićemo u prilici da proverimo ovu tezu u Španiji, gde je u izgledu savez između krajnje desničarske partije Vox i Narodne stranke desnog centra koja se ubrzano degeneriše.

Nažalost, tu transformaciju u Italiji omogućili su italijanski progresivci. Na izborima je tabor liberalne levice ukupno osvojio više glasova od desničarskog saveza. Ali desnica je nastupila upravo kao savez, dok je progresivno polje bilo razdrobljeno i teško kažnjeno u delimično većinskom izbornom sistemu. Demokrate levog centra, koje vodi Enriko Leta, stavile su veto na bilo kakvu koaliciju sa levo naklonjenim Pokretom pet zvezda, dok su liberali centristi zauzvrat stavili veto na demokrate. Ovaj nekooperativni narcizam otvorio je put za pobedu krajnje desnice.

I Evropska unija bi mogla biti žrtva takve transformacije. Kao i ostali desničarski populisti, Meloni se instinktivno protivi evropskim integracijama. EU će uskoro razmatrati ukidanje uslova jednoglasnosti za odlučivanje, što je neophodna mera za jačanje pozicije Unije u spoljnim poslovima, odbrani i energetskoj politici. Tome se protive tradicionalni saveznici Đorđe Meloni, uključujući Orbana. Od nove italijanske vlade se može očekivati da osnaži antievropsku osovinu Budimpešta-Varšava.

Nacionalni interes Italije leži u jakoj EU, sposobnoj da zaštiti građane u vreme geopolitičke i ekonomske krize. Ako Meloni zaista hoće da uđe u istoriju, postaće prva proevropska liderka krajnje desnice, koja će italijanski nacionalizam integrisati u evropski. „Evropa koja štiti“, mogla bi da kaže Meloni – moćna Evropa koja više ne gubi vreme na prava i vrednosti i umesto toga se fokusira na čvrstu moć koja izmiče evropskim nacionalnim državama: oružje, energiju i spoljnu politiku. Da bude mešavina Marin Le Pen kod kuće i Emanuela Makrona u inostranstvu. Ali i za to su slabi izgledi.

Još uvek postoji mogućnost da će se Meloni držati starog, ekstremno populističkog programa u drugim oblastima i time gurnuti društvo u beskrajne debate o migracijama i blaćenje drugih evropskih prestonica, uz finansijski haos zbog nepromišljene ekonomske politike. Ako se to desi, biće to samo još jedna tačka na grafikonu moderne italijanske politike, koju karakteriše neprestani ciklus smena ekstremizma i tehnokratije. Ukoliko se Meloni ipak bude držala svojih dugoročnih težnji, možda će uspeti da prevuče evropski desničarski mejnstrim u trampovsku disrupciju.

Debor je razmatrao međunarodne posledice Italije kao političke laboratorije. Druge vlade, govorio je on, „sa divljenjem gledaju na italijansku državu zbog mirnog dostojanstva s kojim se valja u blatu“. Možda je bio previše optimističan. Ovo nije blato već živi pesak. I uvlači svakog ko mu se predugo divi.

(Lorenzo Marsili, The Guardian/Peščanik)

Ostavite komentar