Piše: VESNA KNEŽEVIĆ
U noći na Dan mrtvih 1. novembra, nepoznate osobe su upale u jevrejski deo Centralnog groblja u Beču, demolirale pogrebnu halu i zapalile sakralne objekte. Statistički je to u Austriji 165. napad na Jevreje i njihove institucije brojeći od 7. oktobra. Antisemitizam je u naglom porastu duž čitave Evropske Unije. Političari u Nemačkoj i Austriji, verovatno oni koji su bežali sa časova istorije, izjavljuju da su šokirani. Austrijski predsednik Aleksandar van der Belen poručuje da „ovde nema mesta za tako nešto“. Problem je međutim da ima. Dok pokušavaju da žongliraju dva rata, onaj u Ukrajini i drugi na Bliskom istoku, zemlje Unije ne primećuju da im je treći, onaj iz sećanja na domaće i viđeno, ušao u kuću.
Od davnih dana, kao serija bez kraja koja teče na svim kanalima i kod ugašenih televizora, prati me javna dilema, da li je svaka kritika izraelske države istovremeno i antisemitski akt.
Interesantno pitanje. Ako se kritikuje Francuska, što je metonimija za nacionalnu vladu u Parizu, niko se neće pobuniti da su to antifrankofonski sentimenti. Sa Nemačkom i Austrijom je slično, čak i onda kad je mnogima jasno da se u kritikama „Berlina“ i „Beča“ misli na širi kontekst iz pojedinih istorijskih epizoda. Upravo u tim momentima, kad je evidentno da optužbe ciljaju na neke opasne vanvremenske crte u polit-mentalitetu germanskih nacija, nijedna od njih se neće oglasiti. Neće refleksno braniti državne vlasti zato što neće polaziti od toga da je automatski prozvana čitava nacija, živa i mrtva.
U slučaju Izraela, to je druga stvar. Kako će se politički čovek, u apstraktnom smislu evropski zoon politikon, odrediti prema Izraelu, ima veze sa znanjem, interesovanjima, ličnim fokusom, spremnosti za sagledavanje velike slike, porodičnim vezama i, vrlo bitno, starosnoj dobi pojedinca. Naravno i sa religijom posmatrača, stvarnom ili kulturno-identitetskom, ali to, u autentično evropskom smislu, nije presudno. Barem nije bilo do nedavno.
Evropske nacije su odavno, još krajem 19. veka, prestale da deluju iz antijudaizma i prešle na antisemitizam. Prvo je bilo religiozno određeno i nošeno, ovo drugo rasno, kulturno i društveno.
Slobodnijim rečnikom, evropske hrišćanske nacije više ne mrze Jevreje, zato što su im ubili Isusa Hrista, već, kad i ako ih mrze, zato što i dalje tvrdoglavo insistiraju na tome da su drugačiji.
Smrt Jevrejima? Zar opet?
Lično, a nažalost će razvoj bezbednosne situacije u Evropi sve više zavisiti od ličnih izbora, bilo je vreme kad sam verovala da Izrael nema pravo na poseban tretman. Istorija je istorija, holokaust je holokaust, ali je Izrael država kao i svaka druga i tako ga treba meriti na funkcionalnom planu. Uz to je išao princip da kritika državnih poteza Tel-Aviva, odnedavno Jerusalima, ko priznaje taj transfer glavnog grada, nema veze sa stavom kritičara prema Jevrejima. Po sistemu loša vlada, narod ko narod.
Kad su nemački i austrijski mediji do 7. oktobra kritikovali Bibija Netanjahua kao političku kataklizmu i bliskoistočnog Orbana, da li su se domaći Jevreji osećali prozvanim? Deklarativno ne, emotivno mnogi da.
Druga analogija: Da li se svaki Srbin u Austriji i Nemačkoj oseća prozvan kad ovdašnji mediji regularno u izveštaje iz Beograda dodaju sintagmu „autoritarno saštrikani Aleksandar Vučić“? Neki možda, oni koji bi ionako glasali za njega da žive u Srbiji, ili oni koji ne znaju da štrikaju. Ostali ne; još i bi i dodali.
Da li svakog Nemca preseče kad kritičari aktuelne vlasti, kao filozof Rihard David Preht, izjave da Analena Berbok vodi diplomatiju najjače evropske zemlje sa intelektualno-iskustvenog nivoa gimnazijalke? Čitala sam neke uvređene komentare u medijima koji tvrde da je to najbolja šefica diplomatije koju su Nemci imali od rimskog doba, ali među njima su bile i humoreske.
Zašto je kod Izraela drugačije? Prvo, da li je u slučaju Izraela drugačije? Da li je moralno opravdano da bude drugačije?
Sa zrelošću su odgovori na ta pitanja počeli da ukidaju principijelna uverenja moje mladosti. Da, kod Izraela je drugačije. Da, kod Izraela je moralno opravdano zauzeti obrnuti stav zato što svaka ozbiljnija kritika službenog Tel Aviva/Jerusalima direktno ima uticaj na bezbednost Jevreja u Evropi. Da, kod Izraela Evropljani, uključujući tu i Ruse, odjednom ostaju politički goli – ili će ga podržati u teškom času, ili ne. Sa racionalnim političkim vrednostima to nema mnogo veze, već sa moralnom odgovornosti koja se hrani iz atavističkog kulturnog jezgra.
Može se svakako reći da je to posebna perfidnost izraelskih državnih vlasti jer su uspele da stvore mehanizam spojenih sudova sa jevrejskim zajednicama u Evropi. Ali, upravo se o tome radi, nisu li taj mehanizam spojenih sudova stvorili i kroz dugu istoriju održavali drugi, pre nego što je Izrael osnovan 1948?
Dilema je relativno jednostavna – imaju li Jevreji pravo da osnuju državu na teritoriji koju su silom napustili 70-te i 130-te godine, ili ne? Dilema je praktične prirode, jer je teritorija u pitanju u međuvremenu, i to u hiljadugodišnjem međuvremenu, bila legitimna domovina arapskih naroda i zajednica.
Zid plača i džamija Al Aksa u Jerusalimu
Niko ne da domovinu. Rat u Ukrajini se vodi zato što ni Ukrajinci ni Rusi ne daju domovinu. Konflikt na Kosovu se, ogoljen i oslobođen političkih paragrafa, svodi na pitanje ko drži istorijski primat domovine na tom prostoru, Srbi ili Albanci.
U Evropi se to svodi na pitanje kako će se opredeliti javnosti u pojedinim državama. Pogotovo oni evropski građani koji se, u ličnom osećaju, vide kao prosvećeno neutralni, univerzalno humanistički, koji su nadrasli osećaj nacije, kulture, vere, tradicije, istorije i domovine. Kome će priznati pravo na domovinu u koju inače sami ne veruju kao egzistencijalnu kategoriju – Jevrejima ili Palestincima?
Da ili ne?
Ako se pogleda trenutna slika ratova u Evropi i na Bliskom Istoku, nekoliko zaključaka se samo nameće. Najpre, nije isključeno da se kod ta dva geografska pojma radi o tautologiji. Oni ponovo postaju jedno, postaju Evropa, kao nekad u prelazu između kasne antike i ranog srednjeg veka, ili u košmarnoj varijanti razvijenog srednjeg veka.
Gaza, 1. novembar 2023.
Drugo, svaka situacija je za sebe različita, ali se sve u korenu sreću u istom starom i prastarom pitanju, čije je pravo preče, čija je snaga veća, čija je legitimaciona moć uverljivija? Novo je jedino da su u tradirana sredstva za proizvodnju i održavanje domovina odnedavno – negde od raspada Jugoslavije – ušetali mediji. Ne u vulgo smislu „državno kontrolisanih medija“, već s novim kvalitetom jedne institucije koja je svesna da poseduje moć da menja istoriju.
Za primer: nemačka i austrijska vlada su odmah, hitno, posle 7. oktobra bezuslovno stale na stranu Izraela. Ali nemački i austrijski mediji nisu! Odatle već danima stiže pritisak na vlast, uz istovremeno sondiranje javnosti: Da li je Izrael država kao i svaka druga, ili ne? Ako jeste, zaslužuje tretman kao i svaka druga; ako ubija civile, treba je opomenuti, ako ne reaguje, zaustaviti.
U praksi, kad izraelske snage u borbi sa terorističkom organizacijom Hamas pobiju i palestinske civile, svakako nenamerno, ali i bez velike želje da se posvećuju detaljima, kako tretirati Izrael? Hamas važi za terorističku organizaciju, ne samo u Izraelu, već i u EU. Da li dati podršku Izraelu da uništi teroriste, ili naprotiv započeti proces postepene legalizacije Hamasa? Dilema je stvarna. To je upravo ono što se dogodilo Srbiji u odnosu na Kosovu. Do pred kraj devedesetih je kosovsko-albanska UČK važila za terorističku organizaciju na Zapadu, onda je odjednom priznata za državotvornu snagu.
_455x740 "Албански демонстранти у Јужној Митровици, 1. јун 2023. ( EPA-EFE/GEORGI LICOVSKI / )")
Albanski demonstranti u Južnoj Mitrovici, 1. jun 2023.
Ili slična situacija u Ukrajini, gde se milionskoj ruskoj manjini od 2013. uskratilo pravo ne da bude državotvorni faktor, jer to pitanje se u početku nije ni postavljalo na taj način, već uopšte na status autonomnog i autohtonog faktora. Za ukrajinske vlasti oni danas važe za teroriste, ako ne uvek u pravnom smislu, onda kao simpatizeri terorističke države Rusije. Nisu potrebni navodnici, jer se ovaj pasus piše iz vizure službene Ukrajine, a njen predsednik Zelenski je Rusiju više puta nazvao terorističkom državom, između ostalog i na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija.
Tako da, već se vidi potpuna kontingentnost na polju legitimacije i legalizacije uvek novih naoružanih grupa u potrazi za domovinom. One su razumele snagu javnog pritiska. Na stranu političke i pravne teorije, dovoljan je citat iz jednog Džejms Bond filma (Die Another Day): „Za nekog terorista, za drugog borac za slobodu“.
I zato, da li je Hamas teroristička organizacija, to je nešto što pršti od proizvoljnosti. Za mene jeste, za predstavnika Palestinskih autonomnih vlasti u Beču Salah Abdel-Šahija nije. Za EU jeste, ali u takvom izuzetnom kružoku oportunista odluke se brzo menjaju, šifra UČK. Pogotovo kad se pojavi humanitarno pravo, kad se ono sprovodi u medijskoj ofanzivi i kroz seriju uličnih protesta, i kad se to sve akumulira u mehanizam za derogiranje međunarodnog prava.
Pripadnici Islamskog džihada
Slično se dogodilo sa Srbijom i njenim legitimnim interesima na Kosovu. Naravno da su tu postojali i drugi razlozi. Za razliku od Izraela, zapadne politike nikad nisu imale dilemu treba li Srbiju tretirati kao bilo koju drugu državu, ili se rasplakati nad njenom sudbinom. Imale su svoj plan za Balkan, ali to nije bilo presudno. Da su srpske vlasti devedesetih uopšte imale svest za tempo kojim se menjao karakter medija, a one posle do 2007. osećaj hitnosti, danas bi taj deo Evrope izgledao drugačije. Uz ogradu, da mediji u takozvanom liberalno-demokratskom svetu onda nisu bili tako moćni kao danas. Onda su samo trenirali današnju malicioznost.
I zato, da ili ne? Da li je Izrael obična država ili nužna moralna korekcija jedne istorijske stranputice? Ako je ovo drugo, Izrael ima svako pravo da slomi otpor Hamasa u Gazi. Ako je ono prvo, onda Hamasu treba dati status boraca za slobodu.
Ili-ili, da ili ne. Tu za Evropljane, kao i za Ameriku, leži problem sa jevrejskom državom – da ne mogu sprovesti nijedno balansirano političko rešenje koje istovremeno ne bi bilo radikalno moralno svrstavanje na jednu ili drugu stranu. Nema sredine.
Statistike srama
Za Evropljane iz EU je ta dilema obogaćena još jednom fasetom. Recimo da vlade najvažnijih zemalja uspeju da ostanu bezrezervno na strani Izraela i daju mu placet da „očisti“ Pojas Gaze. Okolne arapske države, uz malu pomoć sa iranske i ruske strane, pobrinuće se da stotine hiljada novih palestinskih izbeglica nađe put u Evropu.
Ako se neki srpski čitalac obraduje, kaže „vreme je da i Zapad nauči svoju lekciju“, to je pogrešan sentiment. Dobar deo očajnih i besnih arapskih izbeglica će prolaziti preko Srbije, neki neće moći dalje. Novi migracioni talas neće praviti razliku koga uništava i kome se sveti. Srbija sudbinski sedi u istom brodu sa EU, sviđalo se to nekima ili ne.
Ako se dakle ostvari takav scenario, da SAD i najrelevantnije EU vlade negiraju propalestinsko raspoloženje u delu vlastitih javnosti, te daju mig Izraelu da sredi stvari bez obzira na žrtve, to će imati katastrofalni uticaj po bezbednost i egzistenciju evropskih Jevreja. Tih koji su još ostali.
Rabin Jicak Erenberg govori kadiš molitvu za žrtve Hamasa tokom mitinga solidarnosti sa Izraelom u Berlinu, Nemačka, 22. oktobra 2023.
Godine 1900. je u Evropi živelo 80 odsto svih Jevreja, danas 9 odsto. Holokaust je bio samo drastični vrhunac jednog procesa koji je zadržao izvesnu dinamiku i pre i posle, kako je Danijel Goldhagen detaljno razlagao u svojoj knjizi iz 1996. „Hitler's Willing Executioners“.
Godine 1970. je u Evropi živelo 3,2 miliona Jevreja, danas 1,3 miliona, praktično na nivou 12. veka. U Nemačkoj je od 560.000 predratnih Jevreja ostala otprilike jedna petina, tendencija u padu. U Francuskoj živi 460.000 Jevreja, najviše u EU, ali je to jedva 0,72 odsto ukupnog stanovništva. Od 2016, u reakciji na virulentni antisemitizam koji je godinu ranije doneo migrantski talas iz muslimanskih zemalja, iz Francuske se u Izrael godišnje iseljava između dve i po i četiri hiljade Jevreja.
Austrija je tridesetih godina uoči Anšlusa imala 200.000 Jevreja, danas 8 hiljada. Zajedno su nemački i austrijski nacisti pobili četvrt miliona vlastitih građana samo zato što su bili Jevreji.
Holokaust memorijal na trgu Judenplac u Beču, u znak sećanja na 65.000 austrijskih Jevreja ubijenih u Drugom svetskom ratu
U svim evropskim statistikama je broj jevrejskih građana u padu, i taj je proces osipanja i iseljavanja dobio na dinamici tek decenijama posle Drugog svetskog rata.
Dok broj evropskih Jevreja pada, broj muslimana raste. U EU danas živi oko 16 miliona muslimana, od toga najviše u Francuskoj (4,5 miliona) i Nemačkoj (4 miliona), sa velikom zajednicom u Austriji (0,7 miliona). Trend je svuda u porastu.
Pitanje je, da li je u redu, ovako bez prelaza i ograda, dovesti u vezu useljavanje muslimana i iseljavanje Jevreja, i onda još zaključiti kako će taj trend tek dobiti na dramatičnosti posle 7. oktobra?
Ako se prate izjave političara i državnika u Austriji i Nemačkoj, ako se čitaju komentari u velikim medijima, odgovor je „da“ – svi ovde znaju da su te dve stvari u negativnoj korelaciji.
Palestinka u molitvi u istočnoj jerusalimskoj četvrti Silvan
Muslimanski migranti dolaze u Evropu noseći virulentni antisemitizam, stečen iz direktnog iskustva i prakse. Ovde nailaze na male i sve manje jevrejske zajednice koje s pravom misle, pod jedan, da su Austrija i Nemačka njihove domovine; pod dva, da većinsko stanovništvo ima moralnu i pravnu obavezu da se brine o njihovoj bezbednosti. Merkelin migracioni talas od 2015. je u šubu poremetio taj, ionako krhki balans snaga, u korist muslimanske strane.
Kolebanje zapadnih vlada da prelome hoće li Izrael tretirati kao državu ili kao moralno-dužnički odnos, pretvoriće ovdašnje jevrejske zajednice u slobodnu lovinu.
To su česta razmišljanja u komentarima medija nemačkog govornog područja. U smislu, ako podržimo Izrael sto posto, otplatili smo dug, ali onda će nam stići novi muslimanski migranti koji još više mrze Jevreje nego prethodni. Uz to nam propada trud u Ukrajini i disciplinovanje Srbije po pitanju Kosova i Bosne. Ali, ako ne podržimo Izrael sto posto, onda ćemo biti odgovorni za njegovo uništenje. Jer i to se čuje u političkim emisijama (na primer, nemački diplomata Andreas Rajnike za ZDF, u polit-šouu Markusa Lanca, 19. oktobra), da bi Palestinci, uz pomoć arapskih i drugih muslimanskih država, ovog puta realno mogli da tu državu izbrišu s mape, da je, kako glasi jedan od pokliča palestinskih intifada, „istresu u more“. Arapske nacije nisu više ono što su bile 40-tih, 50-tih i 60-tih godina prošlog veka.
Grafiti u Jemenu, 2. novembar 2023.
Kako bi se ublažila ne samo radikalnost tog izbora, već u prvoj liniji presekla ideja o negativnoj muslimansko-jevrejskoj korelaciji, ovde se često čuje da je lokalna desnica ta koja napada jevrejske institucije, te da su za dobar deo od novih 165 antisemitskih ispada u Austriji odgovorni desničari.
To je slab argumenat koji se hrani iz političke korektnosti. Današnja desnica, osim one najradikalnije van ustavnog poretka, brojčano irelevantne, nije antisemitska, već antimuslimanska. Ne hrani se iz antisemitizma i nije fokusirana na Jevreje. Ona je opsednuta pitanjima kulture i civilizacije, stoga je njen prevashodni neprijatelj islam.
Za razliku od toga, pravi talasi antisemitizma upravo se dižu iz domaće političke levice, kao što ovih dana pokazuju ideološki obračuni mladih socijalista oko Andreasa Bablera, šefa austrijskih socijaldemokrata. Argumenat s te strane je – Izrael je država koja sprovodi akte državnog terorizma, zaustavite Izrael!
Rezime, iz vizure zapadne politike: Polovična rešenja ne pomažu jer su nova, samo zagrebu površinu problema i razjare pogođene strane; evidentno. Radikalna takođe ne previše, ali stvar barem vraćaju na njenu realnu, moralnu i biblijsku dimenziju, pa to na dugi rok ima smisla; možda. Ako se ostane negde u sredini, rat Izraela sa Hamasom koštaće nas rata sa Rusijom; sigurno.
EU se ovih dana odlučuje koji rat će zadržati sebi kao poklon za Božić, a koji će morati da vrati naručiocu.
