PIŠE: Dušan Proroković
Napetost raste, biće velikih promena i iznenađujućih obrta. Pandemija ubrzava transformaciju strukture svetskog političkog sistema, malo toga istog je kao i pre proleća 2020. godine. Jedan od regiona u kom se to već oseća jeste – latinoamerički.
Za protekle dve godine bilo je i masovnih protesta, uspelih i neuspelih obojenih revolucija, žestokog sučeljavanja levice i desnice, povlačenja i ponovnih „geopolitičkih ataka“ Amerikanaca, sve jačeg uticaja Kineza. Ulične borbe u Karakasu, za sada sporadične (čini se da vojne snage ipak drže situaciju pod kontrolom), novi krug nasilja na „nikad mirnom“ Haitiju, protesti na Kubi – kao da najavljuju nastavak destabilizacije.
Od Kube do Brazila
Američki državni sekretar odlučno je demantovao da SAD imaju bilo kakve veze sa dešavanjima u Havani. Moguće da je Entoni Blinken u pravu. U uzavreloj atmosferi okidač narodnog nezadovoljstva može biti i spontan. Kubanska ekonomija kleca, deviznog priliva od turizma nema već drugu sezonu zaredom, prinos šećera namenjenog za izvoz takođe je podbacio, a pomoć spolja u energentima, koja je za vreme Čaveza, recimo, bila izdašnija, ili se smanjila ili kasni.
Svi uslovi za izlazak na ulicu postoje, i bez američkog mešanja. Međutim, verovati kako će Amerikanci ostati po strani i neće iskoristiti ova socijalna i politička „gibanja“ apsolutno je naivno. Kuba je tu, u ovom trenutku važna, možda i više zbog istorijske simbolike, nego zbog geografije i blizine Floridi.
Jer, američke investicije i ostvareni dobici u drugom mandatu Baraka Obame i za vremena Donalda Trampa ili nisu donele očekivani rezultat ili se nisu održali. Još od proglašavanja Monroove doktrine na Latinsku Ameriku se iz Vašingtona posmatra kao na „sopstveno dvorište“. Zato su komšije sa severa vrlo osetljive kako na rast upliva ostalih „eksternih igrača“, poput Sovjeta nekada ili Kineza danas, tako i na rast rejtinga levičarskih pokreta.
U uspehe Vašingtona mogu se ubrojati svrgavanje Eva Moralesa u Boliviji i instaliranje Žaira Bolsonara u Brazilu, kao i nedozvoljavanje da se neredi u Čileu 2019. godine pretvore u nešto više. Neuspesi su vezani za pokušaj izolacije Madura u Venecueli, kao i sprečavanje promena u Argentini. Na opštim izborima iste godine pobedio je Alberto Fernandez u paru sa Kristinom Kiršner kao potpredsednicom.
Najveći tekući razlog za glavobolju je, međutim – Brazil. Vest o poništavanju presude protiv Ignasia Lule odjeknula je kao termonuklearna bomba. Bivši predsednik, koji je možda i najpopularniji političar u istoriji zemlje, da nije sprečen, pobedio bi i 2018. godine vodeći kampanju iz zatvora. Sudski proces vođen zbog navodne korupcije i trgovine uticajem (prvobitna optužnica uključivala je kršenje zakona po čak devet osnova) obeležile su brojne kontroverze.
Najzanimljivija je tvrdnja da su američke obaveštajne službe, oslanjajući se na „krupne kapitaliste“ i njihove medije, te pojedince iz vojnih struktura (i tada izabrani predsednik Bolsonaro je penzionisani oficir), organizovale ovaj proces. Cela stvar oko poništavanja presude je u tome što su sada vrata za kandidovanje Lule na predsedničkim izborima 2022. godine širom otvorena. A on je „sklonjen“ sa političke scene pola decenije ranije upravo zato da nikada više ne bi bio kandidat (imao je pravo ponovnog kandidovanja nakon dva uzastopna izbora Dilme Rusev, koja je suštinski nastavila njegovu politiku, i posle njenog opoziva, kada je „v.d.“ bio Mišel Temer).
Izraženi sinhronicitet
Sa Lulom, za očekivati je da će se Brazil čvrsto vratiti na stari spoljnopolitički kurs. A to uključuje tesnu saradnju sa Kinom, promovisanje regionalnih integracija pod kišobranom Merkosura, aktivnu ulogu unutar BRIKS-a i ponovno oživljavanje „južno-južnog partnerstva“.
Prvi samit Latinska Amerika-Afrika održan je u Nigeriji, 2006. godine. O Brazilu kao novoj stalnoj članici Saveta bezbednosti govori se dugo, još od Butrosa Galija. Lula je proširio brazilski uticaj istočno, preko južnog Atlantika, sakupio zavidan kontingent glasova, stavljajući do znanja da će u međunarodnim odnosima štititi interese ne samo latinoameričkih, već i afričkih država.
Sa reči se prešlo na dela, ne čekaju se odluke drugih o reformi UN, već se za stalnu stolicu na Ist riveru aktivno lobira. Koliko Monroova doktrina može biti učinkovita ako je Brazil stalna članica Saveta bezbednosti? Vašingtonu se nije svidelo ni priznavanje Palestine 2010. godine, iako nakon te odluke nije usledilo uspostavljanje punih diplomatskih odnosa i otvaranje ambasade.
U međuvremenu i rejting Bolsonara je dodatno kalirao zbog nesnalaženja tokom pandemije, a i pre toga je otvoreno nekoliko velikih pitanja koja su uticala na društvenu polarizaciju. Na primer, drastično smanjivanje sredstava za državne univerzitete, što je u praksi dalo prednost privatnim visokoškolskim ustanovama. Obrazovanje, ipak, nije jednako dostupno za sve, već samo za one koji mogu da plate. I zdravstvena zaštita je u potpunosti dostupna onima koji mogu da plate. Ili, reforma poreskog sistema kojom su izdaci za one krupne kapitaliste postali manji, a sa poznatim izgovorom da će se tako osloboditi deo sredstava za dodatne investicije, pa će, naposletku, biti bolje svima.
U ovom svetlu posmatrano, dešavanja na Kubi postaju važnija nego što se na prvi pogled čini. Ono što karakteriše latinoameričke regionalne odnose jeste i izraženi sinhronicitet. Destabilizacija Kube smanjuje šanse Maduru da se održi i čini povratak na vlast „lulista“ neizvesnijim. Tokom decenija, zahvaljujući braći Kastro, Kuba je postala simbol otpora američkoj hegemoniji. Bez tog simbola, teže je ostalim levičarima da vode kampanje u svojim državama i homogenizuju sve one nezadovoljnike koji tradicionalno glasaju za levičarske partije. Zbog toga će i u narednim mesecima „oči regiona“ biti okrenute ka Havani.
Sama po sebi, Kuba jeste značajna za SAD. U ovom novom postpandemijskom geopolitičkom kontekstu postaje još značajnija. U nekom razvoju situacije, to može biti i uvod u svojevrsno „južnoameričko proleće“. Druga je stvar koliki će to uspeti i šta se iz svega, naposletku, može izroditi.
(Sputnjik)
