GORDON BARDOŠ: Angažman Vašingtona nije imao za cilj da riješi probleme na Balkanu

0
33

SAD nemaju nikakve značajne interese u jugoistočnoj Evropi. Nijedna od zemalja tog regiona ne poseduje nuklearno oružje, nijedna ne predstavlja opasnost za SAD, nijedna nema nalazišta nafte, a talasi balkanskih izbeglica neće jurnuti prema američkim granicama. Taj region je takođe beznačajan za američku ekonomiju. Trgovina SAD 2020. godine sa svim zemljama zapadnog Balkana, Albanijom, Bosnom i Hercegovinom, Hrvatskom, Kosovom, Crnom Gorom, Severnom Makedonijom i Srbijom predstavlja manje od desetine jednog procenta celokupne američke spoljne trgovine. Uzimajući sve to u obzir, nijedan američki političar poslednjih sedamdeset godina nije smatrao da Sjedinjene Države imaju vitalne interese u jugoistočnoj Evropi”, kaže u razgovoru za „Politiku” Gordon Bardoš, predsednik firme „Sitrekon”, koja se bavi političkim analizama jugoistočne Evrope i nekadašnji potpredsednik Harimanovog instituta pri Univerzitetu Kolumbija u Njujorku.

On podseća da je još Džordž Kenen, američki ambasador u Beogradu šezdesetih godina, rekao da region ne pripada važnim oblastima za SAD, da takođe Zbignjev Bžežinski nije smatrao Balkan regionom na koji bi SAD trebalo da se fokusiraju.

„Henri Kisindžer nikada nije smatrao da bi američki dugoročni interesi u regionu bili ugroženi na bilo koji način. Brent Skroukroft, koji je bio savetnik za nacionalnu bezbednost dvojici američkih predsednika (i vojni ataše dok je Kenen bio ambasador u Beogradu), rekao je jednom prilikom da niko u administraciji predsednika Džordža Buša starijeg (što uključuje tako uticajne spoljnopolitičke aktere kao što su Džejms Beker, Dik Čejni, Kolin Pauel i Lorens Iglberger) nije mogao da nađe bilo kakve razloge za zaštitu američkih vitalnih interesa u bivšoj Jugoslaviji.

Međutim, maja 1993. tadašnji predsednik Bil Klinton izjavio je da Sjedinjene Američke Države imaju „fundamentalni interes” u Bosni…

Tačno, ali samo mesec dana kasnije Klintonov državni sekretar Voren Kristofer negirao je svog predsednika izjavom da u Bosni „nema naših vitalnih interesa”. Sada je u stvari teško naći bilo kakav izveštaj koji pominje Balkan. Bajdenova administracija je nedavno objavila novi izveštaj – Strategiju nacionalne bezbednosti. Nijedna država jugoistočne Evrope nije bila pomenuta u izveštaju od 48 stranica. Slično tome, isto se može reći i za izveštaj Godišnja procena obaveštajne zajednice o opasnostima sa kojima se suočavaju SAD, gde opet nijedna zemlja jugoistočne Evrope nije bila pomenuta. Čak ni sam predsednik Džo Bajden, koji se smatra čovekom sa značajnim balkanskim iskustvom, nije ni pomenuo Balkan u svom eseju objavljenom 2020. u časopisu „Spoljni poslovi”, u kome je izneo svoju viziju američke spoljne politike posle Trampa. Bilo bi fer reći da arhitekte američke spoljne politike imaju samo neznatan interes i provode vrlo malo vremena kada je reč o pitanjima u vezi sa jugoistočnom Evropom.

U jednom trenutku na zapadnom Balkanu je postojala situacija koja je predstavljala stvarnu opasnost za vitalne i bezbednosne interese SAD?

Zbog intelektualne i ideološke konfuzije karakteristične za pristup Vašingtona Balkanu, nacionalni bezbednosni establišment u potpunosti je promašio da predoči opasnost za SAD koja se razvijala u jugoistočnom delu Evrope. Tokom devedesetih Vašington je uložio ogromne političke, diplomatske, obaveštajne i vojne napore i resurse na Balkanu. Uprkos tome, američki bezbednosni aparat nije shvatio da se veliki deo aktivnosti Al Kaide odvijao u Bosni. Izetbegovićev režim je 1993. godine, kada je veliki broj pripadnika Al Kaide već operisao u Bosni, dao Osami bin Ladenu bosansko-hercegovački pasoš. Veliki broj Al Kaidinih članova, napadača na Svetski trgovinski centar, borili su se u bosanskom džihadu. Šestoro članova zavere da se bombarduje američki brod „Kol” u luci Aden, oktobra 2000. takođe su se borili u Bosni. Napad na američku ambasadu u Africi 1998. godine organizovao je Mehmed Mamdouh Salim, koji je proveo niz nedelja u Bosni uoči tog napada. Mnogi od tih ljudi su bili aktivni u Bosni, dok su na desetine hiljada američkih vojnika i civilnog osoblja bili prisutni u toj zemlji. Možda je najznačajniji događaj povezan sa obaveštajnom operacijom ranih devedesetih, kada su SAD u stvari pomogle da se mnogi militantni islamisti infiltriraju na balkansko područje iz centralne Azije i sa Bliskog istoka, koji su kasnije vršili napade na brojne američke ciljeve širom sveta. U potonjem indirektnom priznanju o veličini obaveštajnog promašaja, Ričard Klark, bivši nacionalni koordinator za kontraterorizam u administracijama Klintona i Buša, rekao je: „Ono što se dogodilo u Bosni bio je operativni priručnik mreži ljudi Bin Ladena, ali mi to nismo prepoznali u to vreme… Mada zapadne obaveštajne agencije nikada nisu okarakterisale mudžahedinske aktivnosti kao džihad Al Kaide u Bosni, sada je jasno da je to upravo bilo tako.”

Ako je tačno što tvrdite da SAD nemaju interes za zapadni Balkan, šta onda utiče na formulisanje američke politike prema Balkanu?

Proteklih 75 godina politika Vašingtona prema Balkanu može se predstaviti kao međunarodne šahovske partije višeg nivoa, koje su rezultat spoljnopolitičkih problema i prioriteta Vašingtona. Ti izazovi se mogu staviti u četiri kategorije. Prvo, da se spreči Sovjetski Savez (Rusija) da ostvari značajan uticaj na zapadnom Balkanu, drugo, da se proširi NATO, treće, nastojanje da se postignu propagandni ciljevi u odnosu na muslimanski svet i četvrto – da se zadovolje lobističke firme u SAD. Čak i danas možemo da vidimo koliko se odnosi sa Rusijom prelamaju i na razmišljanja Vašingtona u pogledu Srbije i zapadnog Balkana. Srbija, na primer, nema nikakve veze sa ratom u Ukrajini i potpuno je irelevantna u pogledu rešavanja ukrajinske tragedije, a veliki deo politike Vašingtona i Brisela prema Srbiji sada zavisi od toga koliko će Beograd prilagoditi svoju politiku u pogledu rusko-ukrajinskog konflikta.

A šta možete da kažete u pogledu NATO-a?

Tokom proteklih 30 godina na pristup Vašingtona Balkanu značajno je uticala potreba da se opravda kontinuirano postojanje NATO-a, koji je primarni instrument putem koga SAD sprovode moć i uticaj u Evropi. Ironično je to što je do ratova u bivšoj Jugoslaviji došlo baš u trenutku kada se postavljalo pitanje, ranih devedesetih, koja je svrha NATO-a, posebno posle dezintegracije Varšavskog pakta. Međutim, tadašnje nasilje i sukobi u jugoistočnoj Evropi obezbedili su NATO-u novu institucializovanu misiju i smisao postojanja. Umesto da štiti Zapadnu Evropu od Sovjetskog Saveza, sada je NATO postao potreban kao policajac etničkih konflikata na periferiji Evrope. Potonjih godina, ulazak malih i vojno beznačajnih balkanskih država u NATO, pokazao se, barem u očima nekih ljudi, kao kontinuirana relevantnost i vitalnost alijanse. S druge strane, postoji legitimna tvrdnja da prisustvo NATO-a u jugoistočnom delu Evrope može da obezbedi stabilizujući uticaj u regionu. Grčka i Turska su mogle da zarate nekoliko puta tokom proteklih decenija da nisu bile integrisane u NATO. Ono što je problematično u pogledu ulaska u NATO je da je Vašington prihvatio neke od najkorumpiranijih političkih snaga na Balkanu samo zato što su bile spremne da pristupe NATO-u. To je pričinilo dugotrajnu i neprocenjivu štetu stvaranju održivih demokratija.

I ako nije imala interesa, kako kažete, Amerika je i te kako prisutna na ovim prostorima…

Politika Vašingtona prema Balkanu nije imala za cilj da se pomogne tom regionu, već je bilo reč o „šahovskim igrama” koje su imale za cilj proširenje NATO-a i potrebu da se zadrži američki uticaj u Evropi.

Na američku politiku prema jugoistočnoj Evropi, barem od perioda administracije Bila Klintona, uticala je i želja da se postigne propagandni pogodak u islamskom svetu podrškom navodnoj „muslimanskoj stvari” na zapadnom Balkanu. Predsednik Klinton je, na primer, rekao da će podrška Izetbegovićevom režimu demonstrirati muslimanima širom sveta da se SAD brinu za njih, poštuju islam, uz odbacivanje terorizma i prihvatanje mira i pomirenja. Isti način razmišljanja je korišćen da se opravda američka politika prema Kosovu. Tadašnji senator Džo Bajden je rekao da bi podrška Vašingtona Kosovu „pružila preko potreban primer uspešnog američko-muslimanskog partnerstva”. Nade Vašingtona u tom pogledu su se izjalovile, kao što to i pokazuju ankete javnog mnjenja širom muslimanskog sveta. Bez obzira na to koje je klijente Vašington odlučio da podrži, ipak je došlo do napada 11. septembra i drugih napada na američke interese. Većina onoga što je Vašington (a često i evropski saveznici) činio na Balkanu poslednjih 30 godina bilo je neuspešno. Počnimo sa Vašingtonskim sporazumom 1994, kojim je stvorena disfunkcionalna bošnjačko-hrvatska federacija, pregovori u Rambujeu 1999, „Aprilski paket” za BiH, Prudski proces u BiH 2008, Butmirski razgovori 2009, Briselski razgovori između Beograda i Prištine 1999, Anglo-nemačka inicijativa 2014, sporazum Beograda i Prištine o ekonomskoj normalizaciji, potpisan u Beloj kući 2020, pregovori Metju Palmera i Angeline Ejhorst 2021. o izmeni izbornog zakona u BiH – svi su bili neuspešni. Možda bi se moglo reći da je Vašington imao izvestan uspeh sa sporazumima postignutim u Ohridu i Prespi, ali i tu postoje mnoge stvari koje i ove sporazume dovode u pitanje.

Možda je najvažnije ono što bi se moglo reći o Dejtonskom sporazumu da nije toliko reč o trijumfu američke diplomatije, koliko je reč o uočavanju četrdesettromesečnog neuspeha američke diplomatije, uzimajući u obzir da se veoma sličan sporazum mogao postići 1992. i 1993, da nije bilo sabotaže i opstrukcija Vašingtona. Tri i po godine, Vašington je glasao ili sabotirao svaku priliku da ili spreči rat (Lisabonski sporazum 1992) ili da okonča rat (Vens–Ovenov plan 1993, plan Dejvida Ovena i Torvalda Stoltenberga 1993. godine i plan Kontakt grupe 1994). Tek na leto 1995, kada je Bil Klinton uočio da rat u Bosni i Hercegovini ugrožava njegove šanse za reizbor, Vašington je prihvatio nužne diplomatske kompromise za okončanje rata. Drugim rečima, angažovanje Vašingtona na Balkanu nije stvarno imalo za cilj da reši probleme na Balkanu, već da reši američke unutrašnje i spoljnopolitičke izazove, kao što su šanse za reizbor predsednika Klintona ili da Amerika ostavi dobar utisak u drugim delovima sveta. To je bilo najočiglednije septembra 2020, kada je tadašnji predsednik Donald Tramp izdao saopštenje da je sporazum između Beograda i Prištine potpisan u Beloj kući „veliki dan za mir na Bliskom istoku”. Četvrto i konačno, takođe je očigledno da razne američke lobističke firme utiču negativno na balkansku politiku Vašingtona. To je posebno slučaj na Kapitol Hilu i u raznim vašingtonskim tink-tenk organizacijama, gde je često potpuno i sramno jasno da neki kongresmeni i „eksperti za balkanska pitanja” bukvalno koriste i čitaju glavne tačke analiza etničkih „aktivista” i „lobističkih firmi”.

(politika.rs)

Ostavite komentar