Novi Kisindžerov poredak za istočnu Evropu i Balkan

0
53

PIŠE: Dragan Bisenić

Veteran svetske diplomatije Henri Kisindžer oglasio se ponovo ove nedelje da kaže da je vreme da se sukob u Ukrajini reši pregovorima. Mogli bismo iz ovoga da zaključimo da SAD sigurno imaju ideju o pregovorima, bar za testiranje, uprkos ratobornoj retorici koja se održava i zakletvama da nikada neće primoravati Ukrajinu niti na mirovne pregovore niti na druge ustupke, sve dok Ukrajina to sama ne odluči.

Teško je pretpostaviti da bi u samo predvečerje ulaska u svoju 100. godinu, Henri Kisindžer samostalno i svojevoljno istupio na svetskoj areni, iako mora da se prizna da je ove godine, za svoje doba, imao impresivnu količinu intervju, javnih nastupa, novinskih članaka i još jednu objavljenu knjigu. Kada se sve sabere, u 2022. bilo je preko 50 impresivnih javnih Kisindžerovih nastupa.

Ono što će se, svakako, najviše pamtiti, jeste da je upravo on prvi formulisao neku viziju okončanja rusko-ukrajinskog sukoba i izlaska iz rata. To je dokaz odsustva ne samo kreativnosti, nego i hrabrosti današnjeg diplomatskog establišmenta u svetu koji nije u stanju da se odmakne od svakodnevnih klišea i stvori delotvoran koncept koji može da zadovolji multilateralne težnje uključenih aktera.

Kisindžerov koncept, naravno, nije samo usko fokusiran na Ukrajinu i Rusiju. On se itekako tiče i Balkana, a svakako i pitanja Kosova, budući i da Kisindžer sam naglašava da će odnos koji se uspostavi između ove dve države prekrojiti celokupnu konfiguraciju Evrope, i poziva na razgovore za postizanje mira.

Kisindžer postavlja dvojaki cilj mirovnog procesa: „da se potvrdi sloboda Ukrajine i da se definiše nova međunarodna struktura, posebno za centralnu i istočnu Evropu”. Tome kakva bi to struktura mogla da bude i koliko je ona zaista realna, posvetićemo više pažnje nakon što sagledamo koliko je Kisindžerov predlog adekvatan za sam rusko-ukrajinski sukob, pošto ostali aranžmani zavise od njegovog ishoda.

Zimska prekretnica

Kisindžer je i ovoga puta krenuo izdaleka, od početka Prvog svetskog rata, kada su stvoreni savezi koji su svoju snagu testirali mobilizacijama svojih armija. Kao rezultat toga, 1914. godine, podseća Kisindžer, „dogodilo se ubistvo austrijskog prestolonaslednika u Sarajevu, u Bosni od strane srpskog nacionaliste”, što je omogućilo da sve „eskalira u opšti rat koji je počeo kada je Nemačka izvršila svoj višenamenski plan da porazi Francusku napadom na neutralnu Belgiju s druge strane Evrope”. Narodi Evrope, nedovoljno upoznati sa načinom na koji je tehnologija unapredila njihove vojne snage, nastavile su da nanose do tad neviđenu pustoš jedna drugoj.

Kisindžer je napisao da dolazeća zima nameće pauzu velikim vojnim operacijama u Ukrajini, poredeći to sa situacijom u avgustu 1916. godine kada su glavni zapadni saveznici u Prvom svetskom ratu tražili američko posredovanje da mirno okončaju sukob. Američki predsednik Vudro Vilson, suočen sa predstojećim američkim predsedničkim izborima, propustio je trenutak kada je diplomatija mogla da zaustavi pokolj i spasi milione života.

„Da li se svet danas nalazi na uporedivoj prekretnici u Ukrajini dok zima nameće pauzu u tamošnjim vojnim operacijama velikih razmera? Više puta sam izrazio podršku savezničkim vojnim naporima da osujete agresiju Rusije u Ukrajini. Ali približava se vreme da nadogradimo strateške promene koje su već ostvarene i da ih integrišemo u novu strukturu ka postizanju mira kroz pregovore”, predložio je Kisindžer.

Prema Kisindžeru, „Ukrajina je po prvi put u modernoj istoriji postala glavna država centralne Evropi”, odupirući se ruskim snagama. On je takođe sugerisao da se međunarodna zajednica – uključujući Kinu – protivi navodnoj pretnji Rusije ili upotrebi njenog nuklearnog oružja. Kisindžer je rekao da veruje da neutralnost Ukrajine više nema smisla i da bi mirovni proces trebalo da poveže Ukrajinu sa NATO-om, koliko god da je to mogućno.

Svetska hijerarhija moći

Kisindžer je na strani onih koji smatraju da je zadatak svetskih lidera da održavaju ravnotežu u svetu, a posebno ravnotežu između tri svetske sile – SAD, Kine i Rusije. Zbog toga je on danas jedna od retkih zapadnih ličnosti od formata koja se ne usteže da stane u odbranu geopolitičke uloge Rusije.

U Davosu je tražio da pregovori počnu u naredna dva meseca, jer će se inače stvoriti tenzije preko kojih neće moći tako lako da se pređe. Idealno, linija razdvajanja trebalo bi da bude povratak na prethodno stanje stvari. Insistiranje na nastavku ratovanja nakon što prođu ta dva meseca ne bi dovelo do slobode Ukrajine, već do novog rata protiv same Rusije, rekao je on, naglašavajući da bi „poraz Rusa bio fatalan za Zapad” jer bi doveo do „reorganizacije evropske hijerarhije moći”.

Kisindžer se ne slaže sa zahtevima na Zapadu da se Rusija učini nemoćnom: „Uz svu svoju sklonost nasilju, Rusija je davala odlučujući doprinos globalnoj ravnoteži i ravnoteži snaga više od pola milenijuma. Njenu istorijsku ulogu ne treba degradirati. Vojni neuspesi Rusije nisu eliminisali njen globalni nuklearni domet, koji joj je omogućio da zapreti eskalacijom u Ukrajini. Čak i ako se ta sposobnost umanji, raspad Rusije ili uništavanje njene sposobnosti za stratešku politiku moglo bi da njenu teritoriju, koja obuhvata 11 vremenskih zona, pretvori u sporni vakuum. Druge zemlje bi mogle nastojati da svoje zahteve potraže upotrebom sile. Opasnost koja iz toga proizlazi bi bila pojačana postojanjem hiljada komada nuklearnog oružja koje Rusiju čini jednom od dve najveće nuklearne sile na svetu”, upozorava Kisindžer.

Bivši američki diplomata je pomenuo i predlog koji je izneo u maju, da se uspostavi linija prekida vatre duž granica teritorije koju je kontrolisao Kijev od 24. februara. On predlaže da bi Rusija mogla da se povuče iz oblasti koje je zauzela tokom specijalne vojne operacije, ali ne i iz DNR, LNR i Krima.

„Ako se predratna linija podele između Ukrajine i Rusije ne može postići borbom ili pregovorima, mogla bi se istražiti upotrebljivost principa samoopredeljenja. Referendumi o samoopredeljenju pod međunarodnim nadzorom mogli bi se primeniti posebno što je reč o teritorijama koje su tokom vekova više puta prelazile iz ruke u ruku”, nastavio je Kisindžer. „Cilj mirovnog procesa bio bi dvojak: da se potvrdi sloboda Ukrajine i da se definiše nova međunarodna struktura, posebno za centralnu i istočnu Evropu. Na kraju bi Rusija trebalo da nađe mesto u takvom poretku”.

Prema rečima bivšeg državnog sekretara, „put diplomatije može izgledati komplikovano i frustrirajuće. Ali napredak ka njemu zahteva viziju i hrabrost… Potraga za mirom i redom ima dve komponente koje se ponekad tretiraju kao kontradiktorne: težnja za elementima bezbednosti i zahtev za aktima pomirenja”, rekao je on.

Moskva je na Kisindžerove predloge reagovala s razumevanjem. Dmitrij Peskov je istakao Kisindžerov talenat, iskustvo i stručnost koji su „uvek traženi, a posebno u ovakvim kriznim situacijama”. Peskov je najavio da će Kremlj „s velikim interesovanjem” da analizira njegov predlog.

Mili ispred Pentagona

Putin i Kisindžer do sada su se sreli dvadesetak puta i ukoliko bude potrebno, neće im biti teško da to učine još jednom, što bi bio svetski rekord u dobi jednog mirovnog pregovarača. Nedavno preminuli reditelj Puriša Đorđević poslednji film je snimio u 99. godini, a Henri Kisindžer ima šansu da u 100. godini bude akter mirovnih pregovora. Za dugovečne ima još posla u svetu.

Ponovni Kisindžerov izlazak na svetsku scenu u veoma poodmakloj dobi mogao bi da se tumači kao pokušaj da iza sebe ostavi zaveštanje diplomate koji je imao rešenja za najsloženije izazove s kojima se čovečanstvo suočavalo u poslednjih pola veka – od Vijetnamskog rata, hladnoratovskog rivalstva sa SSSR i Kinom, Jomkipurskog rata i bliskoistočnog mirovnog procesa. Kisindžer, međutim, nije „usamljenik” koji naginje avanturizmu, a to pogotovo nije publika kojoj su njegova izlaganja namenjena. Drugim rečima, Kisindžer ne voli da gubi vreme i priča u prazno.

U to nas uverava gotovo identičan predlog koji je pre nekoliko nedelja izneo načelnik Generalštaba američke armije, general Mark Mili, koji je saopštio svoju prognozu razvoja situacije u Ukrajini ove zime.

Američki general je na svoj način formulisao paralelu sa zimom 1916. godine, tako što je prvo primetio da se taktičke operacije usporavaju tokom hladnog vremena, a zatim je rekao: „Po mom mišljenju, predsednik Bajden i Volodimir Zelenski su rekli da se ova kriza na kraju mora rešiti politički. Dakle, ako se taktičke operacije uspore, ako se to desi, onda bi se mogao otvoriti prozor za političko rešenje, ili barem za početak pregovora”.

Inicijativa Ilona Maska

Samo neki dan pre generala Milija, najbogatiji čovek na svetu Ilon Mask jednim svojim tvitom, kojim je povezao Ukrajinu, Rusiju i Kosovo, izazvao je milione reakcija, ne računajući državne i vladine zvaničnike koji se redovno bave ovim pitanjima. Mask je, naime, predložio da se ponove referendumi u ukrajinskim oblastima pripojenim Rusiji, i ako narod odluči Rusija će ostati ili otići iz njih; Krim postaje zvanično deo Rusije, kako je bilo od 1783. do greške Hruščova, i obezbeđuje mu se vodosnabdevanje; na kraju, Ukrajina ostaje neutralna. Mask je na kraju samouvereno zaključio da je „najverovatnije da će se sve okončati na ovaj način, samo je pitanje koliko njih će do tada još umreti”.

Savetnik ukrajinskog predsednika, Mihailo Podoljak, je na to napisao Masku u komentaru: „Da li pokušavaš da legalizuješ pseudoreferendume koji su se održali pod pretnjom oružja u uslovima progona, masovnih pogubljenja i mučenja? Loš put”.

Mask je odgovorio: „Ne, predlažem da se glasa pod nadzorom UN-a (ili izaberite svoj subjekt ili državu od najviše poverenja)”, bio je Maskov odgovor na Podoljakov komentar. Usledio je još jedan tvit u kojem je naveo: „Možda pristup sličan Kosovu”.

Maskovi predlozi ne deluju nimalo ekscentrično, kao što bi moglo da priliči jednom milijarderu koji se bavi futurističkim istraživanjima, veštačkom inteligencijom i tehnologijama budućnosti. Ona imaju u sebi određeni stepen kompetentnosti, diplomatske i političke zrelosti koja ne ide automatski uz tehnološku inteligenciju. Predlog o obezbeđivanju snabdevanja vodom Krima može da iznese samo onaj ko je dobro upoznat sa ovim problemom. Zbog toga nije nelogično zapitati se da li iza ideja koje iznosi stoji samo Ilon Mask ili on govori i u još nečije ime?

Pitanje granica

Dakle, kada se nedavno ponovo oglasio Henri Kisindžer sa svojom ambicioznom idejom za rešenje rusko-ukrajinskog rata, društvo su mu, sa sličnim predlozima, pravili najbogatiji čovek na svetu Ilon Mask i prvi čovek američke armije, general Mark Mili.

Podsticaj za njihovo, gotovo usklađeno insistiranje na diplomatskom rešenju i početku pregovora nalazi se u prošlomesečnom okupljanju G20 na Baliju. Iako je bio najavljivan, na njemu se nije pojavio ruski predsednik Vladimir Putin, ali jesu američki i kineski predsednik Džo Bajden i Si Đinping koji su dugo razgovarali. U 17 strana dugoj usvojenoj zajedničkoj izjavi zatražili su prekid rata u Ukrajini i zahtevali diplomatsko rešenje sukoba.

Ukrajinski predsednik je potom izneo svoj plan o okončanju sukoba u 10 tačaka, ali se lideri G7 nisu konkretno obavezali na njegove predloge. Jedna od ovih tačaka ponavlja stav Zelenskog da će se rat završiti tek kada Rusija povuče svoje snage sa svih ukrajinskih teritorija, uključujući i Krim, koji Kijev smatra „privremeno okupiranim”.

Dok se zvaničnici na Zapadu često oslanjaju na Zelenskog i ukrajinske zvaničnike, govoreći o tome kakvi bi mogli da budu krajnji ishodi rata, jasno je da u tom frontu počinju da se pojavljuju pukotine. Na primer, bivši britanski premijer Boris Džonson bio je jedan od najvećih pristalica Zelenskog (i obrnuto), ali čini se da je prošle nedelje tiho izmenio svoju viziju kraja ukrajinskog rata.

U tekstu u Volstrit džornalu, u kojem poziva na veću vojnu i ekonomsku podršku Ukrajini, Boris Džonson je rekao da je jedini način da se rat završi – „poraz Vladimira Putina“. To znači, napisao je on, da „ruske snage moraju biti potisnute na de fakto granice od 24. februara. Nema šanse da bi Vladimir Zelenski ili ukrajinski narod mogli da prihvate neki drugi ishod…”

Ali pre ruske invazije koja je počela 24. februara 2022, ukrajinska „de fakto granica” ne samo da nije uključivala Krim, već nije uključivala ni delove Donbasa na istoku Ukrajine. Patrik Vintur iz Gardijana napisao je ove nedelje da je Džonsonov komentar prošlog petka bio „malo primećen” i „zapanjujući”, napominjući da je i Henri Kisindžer u maju ove godine dao sličan predlog, tvrdeći da bi od Rusije trebalo tražiti samo teritorije stečene od februara ove godine.

Revizija majskog predloga

Svoj majski predlog Kisindžer je obrazložio ocenom da je mudro misliti o okončanju rusko-ukrajinskog sukoba i to što pre. Kao što je govorio još 2007, zatim 2014, pa ponovio i 2017, Kisindžer je tada rekao da bi „Ukrajina trebalo da bude most između Evrope i Rusije”. Ali sada, kako se odnosi preoblikuju, možemo ući u prostor gde se linije podele ponovo crtaju a Rusija potpuno izoluje. „Sada se suočavamo sa situacijom u kojoj bi Rusija mogla da se potpuno otuđi od Evrope i potraži trajni savez negde drugde. Ovo može dovesti do diplomatskih distanci nalik Hladnom ratu, što će nas vratiti decenijama unazad. Trebalo bi da težimo dugoročnom miru”.

Kisindžer je tada rekao i da rat ne bi smeo da potraje još dugo, a „Ukrajina mora da počne pregovore pre nego što stvori preokrete i tenzije koji neće biti lako prevaziđeni”. U idealnom slučaju, linija razdvajanja trebalo bi da bude povratak na status quo ante. „Vođenje rata dalje od te tačke ne bi se odnosilo na slobodu Ukrajine, već na novi rat protiv same Rusije”, rekao je Kisindžer. On je jasno bio protiv da Rusija postane „predgrađe Kine” u Evropi.

Mnogi su ovo doživeli kao poziv Zapadu da pritisne Ukrajinu da popusti pred zahtevima Moskve, a Kisindžerove reči poslužile su ukrajinskom predsedniku da sa svoje strane poveća pritisak na Zapad. U oštroj reakciji na Kisindžerov nastup u Davosu, ukrajinski predsednik Zelenski je naveo: „Izgleda da kalendar gospodina Kisindžera nije 2022. već 1938. i on je mislio da razgovara sa publikom ne u Davosu, već u tadašnjem Minhenu”.

Međutim, za razliku od prvog puta kada ga je nazvao „slučajnim predsednikom” koji je „ispunio svoju misiju”, pola godine kasnije Kisindžer je napravio ustupak Zelenskom, pa mu je pripisao u zaslugu da je Ukrajina prvi put u modernoj istoriji, „njime inspirisana”, postala centralna zemlja u Centralnoj Evropi.

Zapadne zemlje i lideri koji nude i predlažu diplomatska rešenja za rat gotovo po automatizmu na ukrajinskoj strani bivaju optužene da su „izdale Ukrajinu” i da nameću mirovni sporazum u ime Putina kako bi njime on konsolidovao nove teritorijalne dobitke Rusije.

To se odnosilo na italijanski mirovni plan u kome su bili definisani koraci u uspostavljanju primirja: najpre prekid vatre, a zatim bilateralni pregovori Rusije i Ukrajine o „spornim teritorijalnim pitanjima”. Iz ove formulacije, ukrajinski analitičari su zaključili da za države koje stoje iza ovog predloga Zaporožje i Hersonska oblast, a ne samo Krim i Donbas, nisu teritorija Ukrajine, već „sporna teritorijalna pitanja” o kojima treba razgovarati sa Rusijom.

Ukrajinci smatraju da je ova vrsta inicijativa i politika izazvana strahom od mogućnosti pobede Ukrajine. Oni pretpostavljaju da bi pobeda Ukrajine u ratu, uz otklanjanje posledica ruske agresije, drastično promenila međunarodnu situaciju i stvorila novi bezbednosni sistem u Evropi, u kome bi Francuska i Nemačka izgubile sadašnji značaj kao posrednici Zapada u odnosima sa Kremljom, a one žele da zadrže ovu privilegovanu poziciju. „Dakle, sada je zapravo formirana koalicija Putina, Makrona i Šolca čiji je program da na papiru konsoliduju rusko zauzimanje ukrajinskih teritorija”, navode ukrajinski analitičari.

Srbija u novom poretku

Novi poredak u centralnoj i istočnoj Evropi temelji se na vodećem mestu koje se u njemu daje Ukrajini. Kisindžer precizira da ona nikada nije bila u toj poziciji – vekovima je taj položaj imala Poljska. Izmena hijerarhije u odnosima Poljske i Ukrajine imaće ogromne posledice po sve istočnoevropske zemlje, a ne samo za ove dve.

Odmah je jasno da će se time istočnoevropski epicentar pomeriti za hiljadu kilometara na jugoistok i značajno približiti Zapadnom Balkanu. Na taj način neće biti sasvim jasno povući granicu između Centralne Evrope i Zapadnog Balkana. Na mnogim mapama Srbija bi u toj konfiguraciji mogla da se nađe na spisku centralnoevropskih država.

Princip samoopredeljenja koji Kisindžer predlaže za Ukrajinu, morao bi očigledno da bude primenjen i na balkanske države: od Bosne, pa do Kosova, a možda i Severne Makedonije. U tim okolnostima, svi nemačko-francuski, briselski i drugi papiri izgubili bi vrednost na berzi stvaranja nove istočnoevropske arhitekture. Sve paralele između Srbije i Ukrajine, Kosova i Krima, koje su toliko često razmatrane u kontekstu rusko-ukrajinskog rata, postale bi povezane u novom smislu evropske bezbednosne arhitekture koja bi se stvorila.

Jasno je, naravno, da ovo nisu ideje i predlozi koje bi mogla da podrži Evropska unija. Ali, ono što Kisindžer nije napisao, a ima suštinsku važnost, jeste način na koji bi Rusija i Ukrajina pregovarali, odnosno format tih razgovora.

Budući da su sukobi na Balkanu rešavani u sistemu Ujedinjenih nacija i dodatnim pregovorima sukobljenih strana, poput Dejtonskih, otvara se pitanje kako bi rusko-ukrajinski pregovori bili povezani sa poretkom na Balkanu i kojim metodama bi se stiglo do te nove „konfiguracije”?

Po svemu sudeći, to je najkompleksniji i nakomplikovaniji test za Kisindžerov projekat. To bi mogla, recimo, da bude neka sveopšta konferencija, neki novi KEBS o kojem Rusija odavno govori. Do njega bi se stiglo možda iz više krugova pregovora, gde bi u centru bio rusko-ukrajinski dogovor.

Ostaje i pitanje, da li je sada zreo trenutak kada ovakva ideja može da postane operativna i ko to može da obezbedi? To bi svakako bile SAD uz podršku najvažnijih evropskih aktera – Francuske, Nemačke, Velike Britanije i ostalih koje ne bi imale rezervi prema zamišljenim šemama.

Ruski komentatori upozorili su na najmanje dve „velike logičke rupe” u rezonovanju vodećeg američkog generala, a koje mogu da se primene i na Kisindžerov predlog, jer se odnose na ulogu zime i želju sukobljenih strana da pregovaraju. Prva je da je „ulazak u pregovarački okvir” mogućan samo ako strane u sukobu osete potrebu za tim. Za sada se ne vidi da Moskva i Kijev imaju takvu potrebu. Ciljevi koje su strane u sukobu proglasile – „obnova teritorijalnog integriteta Rusije”, odnosno „obnova teritorijalnog integriteta Ukrajine” – apsolutno se međusobno isključuju. „Pregovarački okvir” će postati praktičan tek kada jedna od strana u sukobu dođe do zaključka da će morati preispitati svoje dosadašnje ciljeve. Ovome bi trebalo da se doda i nedavna Putinova opservacija da će ruska operacija u Ukrajini biti „dug proces”.

„Logička rupa broj dva”, kako je vide ruski komentatori, jeste činjenica da ne moraju sve taktičke operacije zimi nužno da se uspore. Kada je Rusija u oktobru pokrenula snažan raketni napad na energetsku infrastrukturu Ukrajine, to je bio čin odmazde za napad specijalnih službi Ukrajine protiv tako ključnog ruskog infrastrukturnog objekta kao što je Krimski most.

Ljudi za volanom

Hoće li ova Kisindžerova akcija dati rezultate? Istorija, kojoj je Kisindžer tako odan, pokazuje da velika diplomatija spaja nespojivo. Veliki američki državnici, Bendžamin Franklin, Tomas Džeferson i Frenklin Ruzvelt, bili su, pored ostalog, veliki pregovarači. Oni su potrošili mnogo vremena na susretima i sastancima sa saveznicima i protivnicima kako bi doveli do usaglašavanja različitih interesa.

Frenklin je ubedio francusku monarhiju da pomogne američku antimonarhističku borbu za nezavisnost. Džeferson je sarađivao s Napoleonom, šaljući u Pariz potreban novac kako bi SAD duplirale svoje zemljišne posede. Ruzvelt je obezbedio učešće sovjetskih komunista i britanskih imperijalista u američkim antikomunističkim i antiipmperijalističkim ciljevima u borbi protiv fašizma. Ratovi se dobijaju i gube za pregovaračkim stolom.

Kisindžeru se priznaje da je samo nekolicina američkih državnika razumela ovu teoriju tako dobro kao on. Tokom godina, kao najuticajniji savetnik za spoljnu politiku predsednika Niksona i predsednika Forda od 1969. do 1977, Kisindžer je svoje ideje sproveo u delo. Učestvovao je u maratonskim cenkanjima sa nekim od najčvršćih ličnosti 20. veka, uključujući Džou Enlaja, Leonida Brežnjeva, Anvara Sadata, Jicaka Rabina, Hafeza al-Asada i Ijana Smita.

Kisindžer je u mnogim od ovih pregovora uspeo – u otvaranju odnosa sa Kinom, uspostavljanju detanta sa Sovjetskim Savezom, donošenju nesigurnog mira na Bliskom istoku i ubrzavanju kraja vladavine belaca u Rodeziji. Postao je mudar čovek američke spoljne politike – sveprisutni zagovornik strateških kompromisa kako bi se obezbedila stabilnost Sjedinjenih Država. Sada, sa začuđujućih 99 godina, on nastavlja da pregovara u ime bogatih klijenata i izabranih lidera koji traže svoj uticaj u sukobljenim zemljama.

Njegove lekcije su osnove veštine vožnje koje određuju da li je neko za volanom kompetentan, ili je čak i iznad proseka. Ono što je važno za procenu efikasnosti, međutim, nije način na koji vozite, već da li na cilj stižete bezbedno i na vreme. Vešt vozač koji se izgubi dok lepo upravlja vozilom nije model za uzor. Najvažnija je destinacija, a vozača, kao i pregovarača, treba proceniti koliko pouzdano do nje stiže. I ovaj Kisindžerov predlog je na istom iskušenju kao i svi raniji.

(RTS)

Ostavite komentar